МАРГИТА ПРЕДИЋ НУШИЋ
Сећам се и оснивања дечјег Позоришта „Бошко Буха“ 1950. године. И тај почетак је био смео, али овог пута није постојао онај најтежи проблем – материјално питање, јер је ту бригу сада на себе примила заједница. Наше је било само да створимо уметничку представу. Више није било питање колико ће се одраслих глумаца узети, није било сметњи да се узме и плати редитељ, да нацрте за декор и костиме израде реномирани сликари, да се набави сав потребан материјал. Ово позориште отишло је још један корак даље од Родиног позоришта. То је позориште за децу где претежно играју одрасли глумци, а само по потреби деца – дечје роле. Нама, његовим покретачима, остало је било око овог најмањег позоришног колектива окупити што више људи који ће му посветити своју пажњу; заинтересовати књижевнике да пишу за децу, музичаре да компонују, сликаре да сликају, редитеље и глумце да се што више посвете раду дечјег позоришта.
ЂУРЂИНКА МАРКОВИЋ
Поводом првих позоришних представа за децу у Београду, један наш истакнути позоришни критичар написао је: „Прихватити се тог посла, нимало лаког, без сумње велика је и одговорна дужност. Али сваки напор на том плану толико је вредан да се стоструко исплаћује. Јер довољно је само једном присуствовати било којој дечјој представи, па да један део чисте и узвишене дечје радости, у сусрету са лепотом сценске фикције, запљусне и нас. За правог уметника, који осећа одговорност, који осећа сваку своју реч, не може бити већег и свестранијег задовољства од оног које ће постићи деловањем на свест и машту бића која се, устрептала за све радости, тек уче да корачају кроз живот.“
Ми смо се прихватили тог посла, тешког и правог, и већ скоро две деценије исповедамо ми, уметници за децу:
– да је позориште уметност и да под његовим кровом могу стварати само уметници;
– да је позориште за младе исто што и позориште за одрасле;
– да не треба допустити никакве компромисе, већ чинити да први додир детета са позориштем буде тако сигуран и уверљив да га оно заволи и осети пуни респект према позоришној уметности;
– да се према детету гледаоцу мора имати више обавеза него према формираном позоришном гледаоцу;
– да се представе морају тако спремати да буду, уметничком паролом казане, „за децу од 7 до 77 година“;
– да књижевни род који се зове дечја драма мора потећи из руку талентованих писаца;
– да резултате рада у позоришту за младе морају пратити и оцењивати озбиљни позоришни критичари, који ће примењивати исти критеријум као када пишу о представама позоришта за одрасле без штетне сентименталне ноте, због деце и оних уметника који поштено стварају за млади свет.
Пионирски рад редитеља наше куће (Мирослава Беловића, Миње Дедића, Бојана Ступице, Арсе Јовановића, Миленка Маричића, Љубомира Драшкића, Предрага Бајчетића) савладан је. За уметнички напор који су учинили у формирању физиономије нашег позоришта дугујемо им много. Они су свој уметнички реноме, високу професионалност и спремност подарили позоришту за младе. Разноврсност у њиховим поступцима, стиловима, методима, дала је драж и свежину нашим представама.
Са њима заједно, млад, образован, полетан и амбициозан професионални глумачки ансамбл, расположен да уђе у непознато, неуходано и ново, да се одрекне великог задовољства да игра пред одраслом публиком, доказао је да је репертоар за децу подлога за најозбиљнија уметничка стварања. У почетку нестрпљив и помало неповерљив према свом компликованом уметничком задатку, глумачки ансамбл временом се сродио са својом публиком.
МИХАИЛО ФАРКИЋ
Наш највећи квалитет је да се иста публика после неколико година враћа у наше гледалиште као млади родитељи који доводе децу, и на властитом примеру васпитавају их као позоришне посетиоце. То је потпуни циклус.
У Београду има око 260.000 деце до 16 година старости. Имамо недовољно слободних термина током седмице, јер представе махом откупљују школе. Млади, жељни позоришне уметности, због тога долазе у недељу, и од раног јутра стоје у реду за улазнице. Тужна лица и са сузама у очима враћају се кућама када сазнају да нема више места у гледалишту. Одлазе с надом да ће идуће недеље бити карата и за њих.
Лепше је посматрати малишане кад дођу сами, без родитеља. Тада су потпуно опуштени и онда настаје оно што се зове представа у представи. Деца навијају тако да је то занимљивије од било које фудбалске утакмице. Од прве се определе за позитивног јунака, почну да разговарају с њим, и да му помажу, а онај негативни боље и да се не појављује на позорници. Њега грде, добацују му, траже да оде са сцене и само што га не избаце.
ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ
Ми никад нисмо желели да се спуштамо на дечји ниво, него да се на дечји ниво подигнемо.
„Буха“ је традиција. У „Бухи“ су режирали најбољи, од Бојана Ступице до Милана Караџића.
На позорници „Бухе“ је проходао Мики Манојловић, јер његови родитељи, глумци у „Бухи“, нису имали код кога да га оставе. „Буха“ је једино позориште за децу које је освајало Стеријине награде. И једино позориште за најмлађе које је једне године имало две представе међу најбољим, по гласању новинара и театролога. Били су то „Царев заточник“ Мише Станисављевића у режији Милана Караџића, и Шекспиров „Сан летње ноћи“ у режији Јагоша Марковића.
„Бухина“ публика је најлепша. „Буха“ је зоолошки првак у скакању. Скачу и „Пуж“ и „Пинокио“ и „Душко“, али их „Буха“ надскаче. И када пецка – „Буху“ воле. Слабо се зна да је текст „Голубњаче“ наручило Позориште „Бошко Буха“. Не памти се да је цео културни, а посебно позоришни Београд стао у одбрану представе „Класни непријатељ“, коју је Градски комитет Савеза комуниста Београда хтео да забрани 1986. године! (…)
„Буха“ се не такмичи са другима, такмичи се са собом. А све под слоганом:
Више игре, више духа,
Позориште „Бошко Буха“!
НЕНАД НЕНАДОВИЋ
Савремена режија, модерна глума, ефектна музика, раскошни костими, богате слике – све је то примамљиво за децу, а ни њиховим родитељима није незанимљиво. Држати дечју пажњу није лако. Кад им је досадно, они почну да причају, изађу усред представе… Зато тврдим да за децу треба играти исто као за одрасле, само знатно боље… На репертоару је 17 наслова, у просеку 25 представа месечно, па имамо велик али сладак проблем како да одиграмо онолико колико се траже.
БОШКО ЂОРЂЕВИЋ
Један велики европски уметник је рекао да култура мора да куца на врата. Дужност сваког уметника данас је да буде вешт маркетиншки агент, да приближи своју уметност публици. Шунд је прилично агресиван, а зашто се квалитетна уметност не би промовисала?
Као што се мења и усавршава технологија, тако се и позориште мења. Нови редитељски приступи на директнији начин анимирају гледаоца и омогућавају му уметнички доживљај који не могу да пруже компјутери и интернет. И данас, утисак на децу оставља пре свега вешто испричана прича! То се од антике није променило. Средства су другачија, она се мешају и преплићу, али суштина је иста. Никакви ласери и остала чуда не могу да задиве децу уколико нема добре приче.
МИЛОРАД МАНДИЋ
Мој највећи задатак на месту управника је брига о овој породици која броји преко шездесет људи. Урадићу све да Београд и Србија добију сцену достојну репертоара за који смо једини задужени на овим просторима. Ми смо највећи ансамбл дечјег позоришта на Балкану. Репертоарски се бавимо васпитавањем, одрастањем, културним образовањем деце и припремом за одлазак у велике театре. Деца морају да знају шта је позориште, а наш задатак је да их научимо да прате представу, као и да им покажемо јасну разлику између добра и зла.
У овим брзим временима родитељи имају све мање прилике да се баве децом на начин како се то некада радило. Па кад су и школе у питању, морам бити искрен, ни ту се не посвећује много пажње неким разговорима с децом на тему позоришта, шта је то позориште, како се понаша у позоришту и тако даље… Ми смо преузели ту обуку на себе, па их дочекујемо домаћински, покушавајући не само да им се представимо као њихови другари и пријатељи него и као неко ко је активан учесник у њиховом одрастању и неко ко, као њихов домаћин, има задатак да их упути у тајне и магије позоришта.
Није ми жао, нити ће ми бити жао иједне потрошене секунде. Не осећам никакав страх, нити о томе размишљам. Када се посао заврши, он ће говорити више него било чија реч.
ИГОР БОЈОВИЋ
Позориште „Бошко Буха“ је одувек имало дух заједништва који га је чинио другачијим од осталих. Кад бирамо репертоар, размишљамо много о самим глумцима и о том заједничком театарском духу који поседују и квалитетима које имају. Морам да кажем да имамо ансамбл као ретко које позориште у Београду. Дух сложности и јединствености нас заиста чини другачијим од свих осталих. Александар Поповић ми је једном приликом рекао да је позоришни дух веома тешко у неку зграду уселити, а да га је врло лако одатле истерати, и да се после више никада не може вратити. Код нас се то не догађа, што је, сматрам, наш највећи успех.
Истовремено Позориште „Бошко Буха“ је одувек било расадник младих талената, те скоро сви они који су почели у бајкама на нашим даскама успели су после да направе бајковите глумачке каријере, и да имају много успеха. Редитељи који су радили, глумци, сви нам се враћају с радошћу и задовољством. Они глумци који данас играју у другим позориштима или снимају доста на филму а били су барем на трен део ове бајке, кад се сете „Бухе“, увек им осмех заигра на лицу. То је зато што се сећају нечег лепог, а тога је било много код нас. И биће!
Тагови
