O позоришту
ОСНИВАЊЕ
Било је то давне 1904. године, када су велики комедиограф Бранислав Нушић и учитељ Михаило Сретеновић остварили свој сан – основали су прво дечје позориште у Србији. Звало се Мало позориште и у њему су све улоге играла деца. Ко има среће да свакодневно изнова открива магију дечјег позоришта, ништа му није тешко, па су тако оснивачи буквално радили све: писали комаде, припремали представе, по потреби шили костиме, набављали реквизиту, били суфлери, декоратери, благајници…
У том позоришту је одрастала Нушићева ћерка Гита Предић Нушић, једно од деце-глумаца и неко ко ће захваљујући овом раном искуству заувек остати опчињен сценом. Управо она ће 1937. године са супругом Миливојем и брачним паром Вукадиновић, Софијом и Живојином, покренути Родино позориште. Оно ће, после много перипетија током Другог светског рата и после њега, прерасти у Позориште „Бошко Буха” – прво позориште за децу у бившој Југославији и једно од пет првих професионалних театара у Београду.
Прича о „Бухи” почиње 13. октобра 1950. године.
ЗАНИМЉИВА ИСТОРИЈА
Прва премијера Позоришта „Бошко Буха”, представа „Бели јелен” Радивоја Лоле Ђукића, изведена је 1. јануара 1951. године. Педесете године обележио је вредан рад на професионализацији позоришта за децу. Захваљујући труду прве управнице Гите Предић Нушић, а посебно Ђурђинке Марковић која ју је наследила на овој позицији, добили смо професионални глумачки ансамбл. Први чланови ансамбла су: Соња Арадски, Бошко Бошковић, Љубица Ђокић, Михаило Фаркић, Иван Јонаш, Слободан Колаковић, Зоран Лонгиновић, Добрила Матић, Живојин Мишчевић, Милена Политео, Љиљана Поповић, Слободан Стојановић, Матилда Шпилар и Милан Срдоч.
Од 1952. до 1962, упоредо с драмском сценом, имали смо и Сцену лутака на којој су извођене, поготово за то време, врло иновативне форме – опера за децу „Деда и репа” и луткарски балет „Копелија”. Тих година с радом почиње и прва вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха” названа Вече комедија.
Шездесете године 20. века памте се као златно доба Позоришта „Бошко Буха”. Представе режирају врхунски редитељи попут Мирослава Беловића, Миње Дедића, Бојана Ступице, Арсенија Јовановића и Љубомира Драшкића. По специјалној поруџбини нашег позоришта, најплоднији српски драмски писац Александар Поповић је написао своје три познате драмске бајке: „Пепељугу”, „Црвенкапу” и „Снежану и седам патуљака”. Све три су и данас незаобилазне на репертоарима за децу широм Србије.
Златне шездесете донеле су и успешна гостовања, учешћа на значајним фестивалима и награде, пре свега на Стеријином позорју. Позориште „Бошко Буха” је чак двапут учествовало на Бијеналу у Венецији. Први пут 1963, с представом „Капетан Џон Пиплфокс” Душка Радовића у режији Мирослава Беловића, и други 1969. с „Пепељугом” Александра Поповића, такође у режији Мирослава Беловића.
Седамдесете године почињу тужно: смрћу Гите Предић Нушић. Позориште „Бошко Буха” установило је награду с њеним именом, а први добитник био је Божидар Павићевић Лонга. Фабрика бајки наставља да ради пуном паром. За нас пишу Зоран Станојевић, Добрица Ерић, Љубивоје Ршумовић, Миодраг Станисављевић, Божидар Тимотијевић, Стеван Пешић, а „Бухиним” редитељским звездама придружују се Дејан Мијач и Паоло Мађели. Инострана публика упознаје наш рад током турнеја по Холандији, Бугарској и Совјетском Савезу. Позориште „Бошко Буха” било је прво југословенско позориште које је наступало на сцени Московског художественог академическог театра, 1976.
Осамдесете, а поготово деведесете биле су бурне, али „Буха” неуморно ради на васпитавању младих гледалаца. Управнички мандат великог писца Љубивоја Ршумовића обележила је борба за реновирање зграде Позоришта с једне стране, и значајни уметнички резултати, с друге. Током деведесетих на „Бухиној” сцени ређају се бајка за бајком, а оне у режији Милана Караџића остаће упамћене као права посластица за децу, али и строгу публику и жири Стеријиног позорја.
Управо је Милан Караџић апсолутни рекордер међу редитељима који су највише режирали у „Бухи”. За тридесетак година у својој матичној кући поставио је готово 50 представа. Други је Мирослав Миња Дедић са 23 представе, а трећи Србољуб Луле Станковић с 15 наслова. Међу члановима ансамбла највише представа су одиграли Слободан Колаковић, Зорица Јовановић и Драгољуб Денда.
Године 2003. основан је фестивал ТИБА, који ће Позориште „Бошко Буха” организовати у наредној деценији, током читавог његовог постојања. Захваљујући овом фестивалу, кроз београдска позоришта прошле су трупе из целе Европе и света, а под његовим утицајем настају представе „Игра”, „Господар мува”, „Miracle”…
Друга деценија 21. века била је уметнички снажна, али турбулентна. Године 2014. на место управника долази Милорад Мандић Манда. Он започиње санацију Позоришта после великих мајских поплава које су направиле непоправљиву штету на сцени. Манда је самостално прикупљао средства и сваку врсту помоћи од бројних донатора, Позориште је спроводило акцију за акцијом… Упоредо са адаптацијом куће, излазило је више премијера него икада пре. Радост због нових представа утихнула је 15. јуна 2016: смрт драгог колеге и управника Милорада Мандића Манде на сцени током премијере обнове представе „Петар Пан” један је од најпотреснијих догађаја који запослени памте.
„Буха” наставља свој пут и наредних година. На сцени и ван ње смењивали су се смех и сузе, реконструкција и премијере, пандемија вируса корона и нове, успешне представе које публика воли.
Данас с поносом можемо да кажемо да су генерације одрастале уз најлепше бајке с „Бухине” позорнице, захваљујући нашим представама деца и млади су развијали врлине, учили позоришни бонтон и стасавали у истинске љубитеље театра. Шта је „Буха”, најбоље је објаснио Љубивоје Ршумовић, највећи српски живи песник за децу и наш дугогодишњи управник:
„Буха је школа. Школује будућу позоришну публику. Образује оне који имају смисла за даске које живот значе. Буди у деци високе естетске критеријуме. Буха је традиција. У Бухи су режирали најбољи, од Бојана Ступице до Милана Караџића. У Бухи је проходао Мики Манојловић, јер његови родитељи, глумци у Бухи, нису имали код кога да га оставе. Бухина публика је најлепша. Буха је првак у скакању. Скачу и Пуж и Пинокио и Душко, али их Буха надскаче. И када пецка – Буху воле. Буха се не такмичи са другима, такмичи се са собом. Више игре, више духа, Позориште ‘Бошко Буха’.”
СЦЕНА ЗА ДЕЦУ
Од почетка рада Позоришта, кроз ангажман управника Гите Предић Нушић, Ђурђинке Марковић и Михаила Фаркића, успостављен је основни репертоарски правац који је настављен и у новије време под управом Љубивоја Ршумовића, Ненада Ненадовића, Бошка Ђорђевића, Милорада Мандића Манде, Игора Бојовића и Маше Михаиловић, па је и данас прва асоцијација на легендарну Сцену за децу – бајка.
Од адаптација традиционалних бајки и класика за децу као што су „Снежана и седам патуљака” и „Мала сирена”, до модерних тумачења као што су „Пипи Дуга Чарапа”, „Плави зец” и „Господар мува”, овај жанр као темељ нашег репертоара стално је обогаћиван креативним и савременим приступима.
Уз класике, сарађујемо с домаћим драмским писцима, који репертоару дају посебну дубину и боју.
Наше представе често имају дуг живот на сцени – комад „Украдени принц и изгубљена принцеза” Дена Тотера у режији Србољуба Лулета Станковића одигран је више од 500 пута, а „Бајка о цару и пастиру” Бошка Трифуновића скоро 470 пута. Савремене бајке у режији Милана Караџића бележе стотине извођења.
Позориште „Бошко Буха” је награђивано на Стеријином позорју, али и Бијеналу у Венецији, и много пута је гостовало на водећим фестивалима у земљи и иностранству.
ВЕЧЕРЊА СЦЕНА
Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха” је простор где млади гледаоци постају трајни љубитељи позоришта. Обраћамо се, пре свега, средњошколцима и адолесцентима, који су као циљна група прилично запостављени у позоришном животу Београда.
Некада Вече комедије, Омладинска сцена, потом Сцена код Коња, данашња Вечерња сцена успостављена је 2005. године. Од тада нуди тематски и жанровски разноврстан репертоар за младе и одрасле.
Од циклуса „Play Shakespeare” („Укроћена горопад”, „Два витеза из Вероне”, „Богојављенска ноћ”, „Отело”), преко ренесансних комедија („Мандрагола”, „Крчмарица Мирандолина”, „Декамерон”), до позоришних адаптација филмских хитова („Инстант сексуално васпитање”, „Дечко који обећава”) – шароликост жанрова је заштитни знак ове сцене.
Овде су с великим успехом игране и ансамбл представе инспирисане класиком (Нушић, Шекспир, Лабиш) и делима савремених аутора (Дарио Фо, Мајкл Фрејн, Патрик Барлоу, Горан Марковић). Снага Вечерње сцене лежи у ансамблу који уме да оживи сваки жанр и сваку епоху, од класике до савремене драме.
На Вечерњој сцени заступљени су и савремени проблемски комади који се баве горућим друштвеним и генерацијским проблемима и темама, укључујући и оне које могу бити табу („Инстант сексуално васпитање”, „Пази вамо”, „Игра у тами”…).
Жанровска разноликост репертоара данас привлачи подједнако тинејџере и одрасле. На репертоару су класика („Пигмалион”), мелодрама („Бокешки д-мол”), комедија („Убиство у Оријент експресу”, „Поштени провалник”, „39 степеника”…), али и иновативне поставке („Твоје и моје”, „Госпођа министарка”). Захваљујући промишљеном уметничком концепту, на овој сцени свако може да пронађе представу по свом укусу.
АНСАМБЛ И САРАДНИЦИ
Ансамбл Позоришта „Бошко Буха” одувек су чинили признати драмски уметници који су значајан део своје каријере посветили раду за децу и младе. У данашњем ансамблу су Ања Павићевић, Александра Симић, Андрија Милошевић, Андријана Оливерић, Боба Латиновић, Бојана Ординачев, Борка Томовић, Виктор Савић, Владан Дујовић, Дејан Луткић, Ивана Локнер, Јелена Тркуља, Катарина Марковић, Лена Богдановић, Немања Оливерић, Марко Јањић, Милош Влалукин, Теодора Ристовски, Тијана Чуровић и Урош Јовчић.
Прве глумачке кораке у нашем позоришту направили су и Предраг Мики Манојловић, Неда Арнерић, Олга Одановић, Бода Нинковић, Горан Шушљик и други. Поносни смо што смо одувек сарађивали с најзначајнијим редитељима (Мирослав Беловић, Миња Дедић, Дејан Мијач, Милан Караџић, Јагош Марковић, Југ Радивојевић, Никита Миливојевић…). Наши стални сарадници су и сценографи Герослав Зарић и Александар Денић, костимографи Ангелина Атлагић, Зора Мојсиловић и Јелена Стокућа, композитори Александар Локнер и Момчило Бајагић, кореограф Соња Лапатанов, а имали смо задовољство да радимо с Корнелијем Ковачем, Зораном Симјановићем и многим другим истакнутим уметницима.
МИСИЈА
Позориште „Бошко Буха” постоји да приближи чаролију позоришта деци и младима и да подстакне њихову радозналост, истраживачки дух и критичко размишљање о свету.
Наш репертоар одражава високе уметничке стандарде и доноси представе које подстрекују машту, оснажују креативност и развијају уметнички сензибилитет. Желимо да будемо место које инспирише, едукује и уноси радост у живот публике, преносећи важне поруке и културне вредности. Наш циљ је да позоришни доживљај сваког младог гледаоца обогати његов унутрашњи свет и мотивише га да изнова открива моћ уметности.
ВИЗИЈА
Наша визија је да Позориште „Бошко Буха” буде призната и цењена институција културе која с младом публиком гради трајне везе и обликује генерације које цене уметност.
Циљ нам је да се позориште за децу и младе вреднује и развија према истим стандардима професионалности и квалитета као и све друге позоришне форме. Тежимо да будемо савремени културни центар у којем представе не служе само забави већ подстичу учење, развој критичког мишљења и неговање естетских и етичких вредности. Желимо да деца памте наше представе са осмехом и да се радо враћају позоришту као месту културног и личног развоја, настављајући традицију стварања представа које обележавају културни живот заједнице.
ЦИЉЕВИ
- Стварамо представе које забављају, подстичу машту и развијају критичко мишљење
- Градимо дуговечан репертоар који постаје део културног наслеђа
- Одржавамо сталну сарадњу са школама, наставницима и педагозима
- Негујемо професионализам у сваком сегменту продукције
- Поштујемо публику и сваки жанр — представе за децу заслужују исти квалитет
- Ширимо свест о значају позоришта за развој друштвених и културних вредности
ИСТОРИЈА ПОЗОРИШТА
1950
Педесете године обележене су формирањем и убрзаним развојем Позоришта „Бошко Буха“ као професионалне институције. Захваљујући упорности Гите Предић Нушић, 1950. године постављени су темељи савременог позоришта за децу и омладину, које убрзо почиње да гради свој уметнички идентитет и публику.
Током ове деценије Позориште развија репертоар, уводи нове сцене и постепено прелази са модела дечјих секција на рад са професионалним глумцима. Оснивају се вечерње и омладинске сцене, проширује се делатност, а значајни успеси остварују се и на гостовањима и фестивалима. Посебан тренутак представља добијање сталне зграде на Тргу републике, чиме Позориште добија свој трајни дом.
Уметнички домети додатно су потврђени представама које постижу дуготрајан успех и међународну препознатљивост, попут „Бајке о цару и пастиру“, док се кроз ову декаду Позориште „Бошко Буха“ дефинитивно позиционира као централно место развоја позоришта за децу у региону.
1960
Шездесете године доносе период пуног замаха и уметничког сазревања Позоришта „Бошко Буха”. Представе освајају публику и критику, а Позориште све чешће наступа и ван граница земље, потврђујући свој квалитет на фестивалима и гостовањима широм Европе.
У овом периоду обликује се препознатљив репертоар у којем посебно место заузимају савремене бајке и дела писана за најмлађе. Сарадња са ауторима попут Александра Поповића доноси нову поетику и свеж израз, приближавајући позориште савременој публици.
Позориште „Бошко Буха” тада постаје више од сцене за децу и прераста у важан културни простор у којем се развија нова генерација уметника и публике, а његово име све јасније заузима место на мапи значајних театара.
1970
Седамдесете године обележене су зрелошћу и великим признањима Позоришта „Бошко Буха”. На почетку деценије Позориште се опрашта од своје оснивачице Гите Предић Нушић, али њен дух и идеја настављају да живе кроз даљи рад.
У годинама које следе, представе путују широм земље и Европе, публика расте, а Позориште добија значајна признања и обележава важне јубилеје. Посебно место заузимају гостовања у срединама без позоришта, чиме се уметност приближава деци која је до тада нису имала прилику да упознају.
Истовремено, покрећу се иницијативе за развој савременог драмског текста и отварају нове могућности за младе ауторе. Позориште „Бошко Буха” у овој деценији потврђује своју снагу и значај, постајући неизоставан део културног живота најмлађе публике.
1980
Осамдесете године доносе жив и динамичан период у раду Позоришта „Бошко Буха”. Поред успеха на фестивалима и гостовањима, Позориште све више окреће пажњу темама које се тичу младих и њиховог места у друштву.
У овом периоду покрећу се нове сцене, а посебно се издваја Сцена код Коња, која постаје простор за храбрије и савременије представе. У време када Позориште води Љубивоје Ршумовић, репертоар постаје отворенији за питања одрастања, идентитета и односа са окружењем, приближавајући се новим генерацијама публике.
Упркос изазовима који су пратили ову деценију, Позориште „Бошко Буха” остаје отворено за промене и нове идеје, градећи однос са публиком који је истовремено искрен, непосредан и савремен.
1990
Деведесете године доносе тежак, али истрајан период у раду Позоришта „Бошко Буха”. Проблеми са простором, прекиди рада и неизвесност постају свакодневица, али упркос свему, Позориште не престаје да постоји и да игра.
Представе се селе на различите сцене, покрећу се иницијативе за обнову, а запослени и публика заједно улажу напор да сачувају оно што Позориште представља. У тим околностима, театар постаје више од уметности и претвара се у простор сусрета, подршке и заједништва.
У најтежим тренуцима, током 1999. године, представе се и даље изводе, потврђујући снагу и посвећеност ансамбла. Позориште „Бошко Буха” тада показује колико је важно остати уз публику, чак и када је свет око ње у потпуном превирању.
2000
Почетак новог миленијума обележен је обнављањем енергије и потврдом значаја Позоришта „Бошко Буха”. Обележава се пола века рада кроз фестивале, изложбе и издавачке пројекте који чувају и представљају богато наслеђе Позоришта.
У овом периоду развијају се нове иницијативе и међународне сарадње. Покрећу се фестивали, гостовања и пројекти који омогућавају да представе стигну до публике широм земље и иностранства, док Позориште активно учествује у повезивању и развоју сцене за децу и младе.
Истовремено, Позориште улази у нову фазу развоја, доносећи нове идеје и иницијативе. И поред бројних покушаја обнове зграде који остају неостварени, уметнички рад не посустаје, а Позориште „Бошко Буха” наставља да расте и остаје блиско својој публици.
2010
У овом периоду, Позориште „Бошко Буха” наставља да ради и развија се упркос бројним изазовима. И поред дуготрајне реконструкције зграде и отежаних услова рада, представе се континуирано изводе на различитим сценама, чиме Позориште остаје присутно и доступно својој публици.
Овај период обележавају бројни фестивалски успеси, награде и иницијативе које додатно повезују Позориште са публиком и широм заједницом. Важно место у овој деценији заузима и рад Милорад Мандић, чији је допринос оставио снажан и трајан траг у раду Позоришта.
Деценију обележавају и тешки тренуци, а његов одлазак остаје један од најемотивнијих догађаја за ансамбл и публику. Упркос свему, Позориште „Бошко Буха” наставља да траје, потврђујући своју важну улогу у културном животу и остајући верно својој публици.
2020
У овом периоду, Позориште „Бошко Буха” суочава се са новим околностима, али наставља да одржава континуитет рада и везу са публиком. Период пандемије доноси прекид редовног извођења представа, али Позориште проналази нове начине да остане присутно, кроз онлајн приказивања и дигиталне програме.
Након тога, рад се постепено стабилизује, уз наставак борбе за повратак на матичну сцену и коначно покретање дуго очекиване реконструкције зграде. Паралелно, представе настављају да живе кроз гостовања, фестивале и разноврсне пројекте, потврђујући виталност и континуитет Позоришта.
Ову деценију обележавају и значајни јубилеји, међу којима се издваја обележавање 75 година постојања Позоришта. Упркос бројним изазовима, Позориште „Бошко Буха” остаје истрајно у својој мисији, чувајући традицију и истовремено градећи простор за нове генерације публике.
1900
1904/1905
Велики комедиограф Бранислав Нушић и учитељ Михаило Сретеновић оснивају прво дечје позориште – Мало позориште. Оно је било у правом смислу „дечје”, јер су све улоге играла искључиво деца (док позориште у којем се професионални глумци обраћају деци називамо „позориште за децу”). Оснивачи су сами писали комаде, бавили се драмском педагогијом, правили сценографије и костиме, били суфлери, декоратери, благајници и разводници.
Представе су се изводиле у Соколани код Саборне цркве, у салама ресторана „Коларац” и „Таково”… Нажалост, због финансијских прилика ово позориште је трајало само до 1907. године.
Међутим, Нушићева ћерка Гита Предић Нушић била је једно од деце-глумаца у том театру, што је имало пресудан утицај на догађаје који су уследили и на крају резултирали оснивањем Позоришта.
„Као мала девојчица, када сам први пут ступила и заиграла на сцени, ја верујем да је срећа коју сам, иако дете, тада осетила према позоришту – моја прва љубав… Пошла сам другим путем у живот, али прва љубав оставила је толико трага да је се нисам могла заувек одрећи. Мислила сам, и мислила увек, на позориште”, написала је Гита Предић Нушић у писму Позоришту „Бошко Буха”.
1930
1937
Заиста, октобра 1937. године у Београду је настало Повлашћено позориште за децу и омладину „Рода”. Основала су га два брачна пара: Гита Предић Нушић и њен супруг Миливој Мима Предић, публициста и драмски писац, и глумица Софија Вукадиновић и њен супруг Живојин Вукадиновић, новинар и уредник „Политике” између два рата, писац и преводилац.
Иницијатива је потекла од тада већ тешко болесног Бранислава Нушића. Реч „повлашћено” у називу значила је да је оно било ослобођено државне таксе на улазнице коју су друга позоришта плаћала. Осим тога, оно није имало друге повластице и субвенције.
Закупнину сала у којима је изводило представе (Народно позориште, Коларчев универзитет, Мањеж), ауторске и извођачке хонораре, израду декора и костима, техничко и помоћно особље, власници су плаћали из свог џепа или од прихода остварених од представа.
Родино позориште разликовало се од ранијих театара који су се обраћали најмлађима по томе што су улоге деце играла деца, а за улоге одраслих ангажовани су професионални глумци. Деца су похађала часове глуме код Софије Вукадиновић, балета код Данице Живановић и хора код Ане Дорјан, а хонорари за играње били су им – мињони.
За ликовну опрему представа био је задужен академски сликар и сценограф Народног позоришта Станислав Сташа Беложански. Управнице су биле, равноправно, Тетка Гита и Тетка Сојка, како су се деца обраћала Гити Предић Нушић и Софији Вукадиновић. Њих две су најчешће и режирале представе.
Полазници и деца-глумци Родиног позоришта касније су били успешни у различитим струкама, а неки од њих су постали признати уметници – Власта Велисављевић, Рената Улмански, Димитрије Ђурковић, Дубравка Перић, Михаило Фаркић, Катарина Обрадовић, Олга Спиридоновић, Петар Словенски и други.
1938
Прва премијера Родиног позоришта била је заказана за 19. јануар. Међутим, баш тог дана умро је Бранислав Нушић, па је премијера одиграна 23. јануара, у сали Коларчевог народног универзитета.
Програм се састојао од девет тачака: Пушин долазак на свет, Лекција у шуми, Илустроване песме од Чика Јове Змаја, Чешке народне игре, Живи стрип (Три прасета од Чика Волта), Родина пошта, Вештица, Несрећна Кафина (по Чика Јови), Мики и Мини међу играчкама.
„Најзад су и београдски малишани добили своје позориште: Родино позориште. Пред радозналим дечјим очима оно је јуче дебитовало у препуној дворани Коларчеве задужбине. Пуна два сата деца су се забављала пратећи игру својих другова и другарица и старијих глумаца. Малишани на позорници изненадили су чак и велике својом сигурном и лепом игром”, писала је Радмила Бунушевац у „Политици” 24. јануара.
1940
1941
Гита Предић Нушић одбила је сарадњу са окупаторском и Недићевом влашћу, па је Родино позориште распуштено почетком јесени.
Изведене су само две представе: 25. септембра на позорници Коларца одигран је балет „Свечаност у Севиљи” Данице Живановић у првом делу програма, и „Пепељуга” Живојина Вукадиновића у другом делу програма.
Исти програм је изведен и на последњој Родиној представи, 5. октобра.
1944
У новембру, по ослобођењу Београда, Гита Предић Нушић и Софија Вукадиновић окупљају предратне чланове „Роде”. Међутим, иако су сачувани костими и декор Родиног позоришта, наставити с радом није било тако једноставно.
Користећи своје познато презиме, Гита Предић Нушић се обраћа вишим инстанцама нове власти, не би ли добила одобрење за поновно покретање Родиног позоришта. Једини начин да се то оствари био је да оно потпадне под контролу УСАОС-а (Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије).
Тако, 20. децембра, од Повереништва за просвету Србије стиже званична сагласност да УСАОС преузме Родино позориште, те да оно настави рад под новим именом – Пионирско позориште.
Пионирско позориште добија и зграду у Крунској број 9. Иако није било грејања, нити је простор био уређен, то није сметало ни деци ни одраслима да редовно одржавају пробе.
Драму су поново водиле Гита Предић Нушић и Софија Вукадиновић, балет Нада и Бранко Марковић, а музичким одсеком је руководила Лида Фрајт.
1945
8. јануара Пионирско позориште изводи прву представу – „Црвенкапу” Јевгенија Чорног. Гита Предић Нушић наступала је у улози Баке, а Софија Вукадиновић у улози Маме.
Пионирско позориште затим редовно игра на београдским позорницама. У априлу креће на турнеју по Бугарској. Међутим, по повратку с тог, како је у ондашњој штампи оцењено, врло успешног гостовања, Пионирско позориште убрзо је укинуто. У мају је званично прекинут његов рад.
Одлука о његовом затварању објашњена је Гити Предић Нушић и Софији Вукадиновић на следећи начин: није педагошки исправно да се деца баве глумом и балетом, то је чак крајње штетно за њихов узраст, у позоришту су изложени опасности да стекну болесне амбиције и боље је да се посвете само учењу.
1950
1950
На срећу, Гита Предић Нушић није одустајала од свог сна, па је 13. октобра 1950. издејствовала да Пионирско културно-уметничко друштво „Бошко Буха” прерасте у професионално позориште – Позориште „Бошко Буха”.
Оно у почетку није имало стални професионални ансамбл него је позајмљивало глумце других кућа, најчешће из ансамбла Радио Београда. Наставило је модел рада Родиног позоришта, па се посебна пажња поклањала развијању дечјег стваралаштва кроз неколико секција – драмску, балетску, хорску и фолклорну – које су водили стално запослени стручњаци овог театра.
Педагог Вера Тобџић Вуелић водила је рачуна о полазницима секција, али је и одржавала редовну комуникацију с публиком, покрећући преко школа различите анкете, чији су се резултати проучавали и класификовали у Педагошком одељењу Позоришта. Канцеларија и пробна сала биле су смештене у Основној школи „Његош”, декор на Топчидерској позорници, радионица под Калемегданом, а представе су се играле два или три пута недељно у Београдском драмском позоришту или на Коларчевом народном универзитету. Интересовање критике за позориште за децу још увек није постојало.
Позориште „Бошко Буха” у последњем делу члана 7 свог статута парафразира мисао Јохана Волфганга Гетеа: „Позориште ‘Бошко Буха’ сматра да позоришна уметност намењена деци и омладини треба да буде нераздвојиви део те младости, одговор на многа питања њене радозналости, могућност за откривање нових предела лепог; да је за младе само најбоље тек довољно добро.”
1951
1. јануара, у 15 часова, у Београдском драмском позоришту изведена је прва премијера Позоришта „Бошко Буха” – представа „Бели јелен”, коју је по мотивима Владимира Назора написао и режирао Радивоје Лола Ђукић.
1952
10. јануара Ђурђинка Марковић наслеђује на месту управнице Гиту Предић Нушић, која остаје запослена као уметнички директор до 1954. године. Ђурђинка Марковић дошла је на чело Позоришта „Бошко Буха” као „непозоришни човек и лудачки се заљубила у театар. Од почетка је схватила да треба да правимо озбиљно позориште а не да се бавимо дечјим секцијама”, изјавио је Србољуб Луле Станковић, тадашњи уметнички директор овог театра.
Временом све више улога у представама преузимају професионални глумци а драмска, хорска, балетска и фолклорна секција се постепено једна по једна гасе.
10. октобра Градско позориште лутака, смештено у Дому Јеврејске општине, припојено је Позоришту „Бошко Буха”, и тако оно добија још једну сцену – Сцену лутака. Представе те сцене биле су намењене најмлађој публици и на њој су се изводили кратки комади, бајке и балети.
Међу успешнијим представама Сцене лутака биле су „Вила лутака” Ј. Бајера, „Аладинова чаробна лампа” Р. Ђукића, „Гуливер уземљи лутака” Ј. Пера и Л. Спачила, „Кутија са играчкама” К. Дебисија.
23. новембра почиње с радом прва вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха” названа Вече комедија. Одиграна је представа „Поп Ћира и Поп Спира” Стевана Сремца у адаптацији и режији Владе Петрића. На тој сцени изводила су се дела класика Нушића, Стерије, Кочића и Молијера.
1953
У априлу Градски народни одбор Београда доноси одлуку да се Позоришту „Бошко Буха” додели сала у бившој Палати „Реуниона”, тадашњој Палати „Истра”, на Тргу републике.
26–27. јула Позориште „Бошко Буха” први пут је наступило на Дубровачким летњим играма с представом „Чин и Чен” Шарлоте Шорпенинг у режији Предрага Динуловића.
1954
У фебруару Гита Предић Нушић добија од председника Јосипа Броза Тита Одликовање другог реда због заслуга на стварању нашег првог позоришта за децу. „Данашње дечје позориште, коме је Гита Предић уметнички руководилац, с правом тежи да се уврсти међу остала београдска позоришта. Његов ансамбл у коме гостују глумци осталих позоришних кућа извео је за три године двадесет и седам домаћих и три страна дела. Број његових посетилаца, у ствари љубитеља огромно је порастао – од четрдесет четири хиљаде (1951) на сто тридесет хиљада. ‘Колико се наше представе траже, могли бисмо да удвостручимо њихов број, само када бисмо имали где да их одржавамо. За сада још немамо своју кућу’ каже уз осмех пун оптимизма Гита Предић Нушић”, писале су „Београдске новине” 4. јуна 1954. Гита Предић Нушић одлази у пензију недосањаног сна да Позориште „Бошко Буха” добије своју зграду.
1955
1. јула одржана је премијера представе „Украдени принц и изгубљена принцеза” Дена Тотера у режији Србољуба Станковића, тадашњег уметничког директора Куће. Са 548 извођења, ово је најигранија представа Позоришта „Бошко Буха”.
1.фебруара представа „Три једночинке (Вештица, Лабудова песма, Просидба)” Чехова означава почетак рада нове вечерње сцене – Омладинске сцене. На њој ће се изводити савремени комади намењени младима – „Сусрет” Бенешове и „Ћорсокак” Кингслија, „Сновиђења Симоне Машар” Брехта у режији Бојана Ступице, „Плаво и цревно у дуги” Валтера Бауера и „Концерт” Питера Шефера у режији Арсенија Јовановића…
1956
Позориште „Бошко Буха” усељава се у Палату „Истра”. Сви су били одушевљени што је Позориште добило матичну зграду, али нису ни сањали да ће она бити вишедеценијски извор проблема. Свечаном отварању, 22. априла, присуствовали су председник Савезне народне скупштине Моша Пијаде, члан Савезног извршног већа Пеко Дапчевић, представници Народног одбора среза Београд и многи јавни и културни радници. Том приликом изведена је прва представа у новој кући Позоришта, на Тргу републике – „Весели снови” Сергеја Михалкова, инспирисана чувеном бајком Карла Гоција „Љубав за три поморанџе”, у режији Мирослава Беловића. Ова представа је била прекретница у начину интерпретације позоришта за децу, остварена савременим изражајним средствима са спојем ироније и поезије.
1957
Расписан је анонимни конкурс за драму за децу, на коме побеђује „Бајка о цару и пастиру” Бошка Трифуновића. Представа урађена по овом комаду једна је од најуспешнијих у историји Позоришта „Бошко Буха”, играна је пуне 32 године. Драма је преведена на десетак језика и извођена на више од сто европских сцена.
1958
13. маја Позориште је, ван конкуренције, први пут наступило на Стеријином позорју у Новом Саду с представом „Бајка о цару и пастиру” Бошка Трифуновића у режији Мирослава Беловића. Са истом представом Позориште је први пут и на Фестивалу детета у Шибенику, одржаном од 19. до 27. јула.
1960
1960
24. марта Позориште је први пут наступило на Фестивалу малих сцена у Сарајеву с представом „Сусрет” Божене Бенешове у режији Бојана Ступице. Глумица Оља Грастић награђена је Златним ловоровим венцем за улогу Вере Лукашове.
24. јуна „Буха” полази на десетодневно гостовање на Фестивалу детета (Festival Mondiale del Bambino) у Палерму. Представа „Бајка о цару и пастиру” изведена је, с успехом, четири пута. „Дизни” је након фестивала понудио писцу Бошку Трифуновићу да компанији прода права зарад настанка филмске верзије овог комада, што је он, према сопственом признању за „Борбу” 1994, „лудоглаво” одбио.
1962
27. марта почиње обележавање Светског дана позоришта читањем традиционалне поруке коју објављује Међународни позоришни институт (International Theatre Institute – ITI), а пише сваке године други признати светски уметник. Прва порука, коју је написао Жан Кокто, прочитана је после премијере представе „Плаво и црвено у дуги” Валтера Бауера у режији Арсенија Јовановића.
„Било би без сумње врло корисно да један факир дође да хипнотише публику у позоришту и да је убеди да је видела величанствену представу, али, авај, тај факир не постоји и задатак је драмског писца да својим скромним средствима изазове колективну хипнозу и да на публику пренесе свој сан, јер спавање и сневање стављају неку врсту стваралачког генија на домашај свачије кесе.”
„Позориште, подражавајући тај феномен, захтева од публике готово детињу прилагодљивост – јер најбоља публика је ипак публика позоришта лутака, а и наша би била таква кад би успела да изгуби свој охоли отпор и да буде у стању да довикне, на пример, Едипу: ‘Не жени се Јокастом, она ти је мајка!’” – пише у својој поруци, између осталог, Жан Кокто.
8. маја Позориште „Бошко Буха” учествује на Стеријином позорју у Новом Саду с представом „Биберче” Љубише Ђокића у режији Мирослава Беловића. Беловић добија Награду листа „Дневник” за режију, а Добрила Матић – Стеријину награду за улогу Царице.
„Аплауз је уметнику исто што и младићу осмех његове вољене. Наша публика, деца, не уме да аплаудира. Тачније, још не уме. Остајемо тако ми, глумци у дечјем позоришту, исувише често без оне прве, непосредне награде за муку, за зној. Добронамеран, али необавештен посматрач, хитар на закључку, мислио би да смо несрећни јер нам питања остају без одговора, јер деламо и говоримо у простору без одјека. Али ми смо научили да чујемо неми ехо нашег гледалишта. Ми знамо да малишани аплаудирају убрзаним ритмом срца, влагом у очима, гримасом радости и туге. Наша вољена осмехује се само душом. Никад, кад добро играмо, не останемо ненаграђени том тихом, племенитијом и лепшом наградом. Знамо: као одраслим гледаоцима, дланови нашим гледаоцима још дуго после представе бришу њихова мала срца. И због тога смо срећни”, говорила је Добрила Матић.
30. септембра престаје да ради Сцена лутака. Савет за културу града Београда доноси одлуку о њеном припајању Београдском марионетском позоришту, па је ново позориште названо Београдско позориште лутака (данашње Мало позориште „Душко Радовић”).
1963
7. маја Позориште „Бошко Буха” учествује на Стеријином позорју с представом „Капетан Џон Пиплфокс” Душка Радовића у адаптацији и режији Мирослава Беловића. Беловић добија Стеријину награду за сценску адаптацију, а Божидар Стошић – Награду листа „Дневник” за улогу Ланабоја.
7. септембра „Буха”, с истом представом, учествује на Бијеналу у Венецији (Festival del Teatro di Prosa).
1964
Поводом стогодишњице рођења Бранислава Нушића, Позориште „Бошко Буха” припремило је вишедневни програм. Ученици ОШ „Бранислав Нушић” извели су приредбу „Нушић – чаробњак”, студенти позоришних академија Београда, Загреба и Љубљане играли су Нушићеве једночинке, а 17. октобра одржана је премијера Нушићевих „Хајдука” у режији Миленка Маричића. Осим тога, Музеј позоришне уметности и Ђачки универзитет приредили су, у фоајеу Позоришта, четвородневну изложбу о животу и раду овог српског класика коју је отворила Гита Предић Нушић.
1965
19. априла Позориште има још један успешан наступ на Стеријином позорју, с представом „Грдило” Љубише Ђокића у режији Миње Дедића. Слободан Колаковић добија Стеријину награду за насловну улогу Грдила, а Стеван Максић Награду редакције листа „Вечерње новости” за улогу Голотрба.
„Слободно се може рећи да је трећа представа Стеријиног позорја засад и најбоља. Гледалиште домаћина, Српског народног позоришта, било је препуно, а сви они који су хтели да виде ‘Грдило’ Љубише Ђокића у извођењу чланова ‘Бошка Бухе’ из Београда, нису испунили своју жељу. На повик: ‘карту више’, мало ко се одазивао. Тако се десило да смо тек трећег дана Југословенских позоришних игара чули аплауз на отвореној сцени”, пише „Експрес” 21. априла 1965.
Крајем априла Позориште „Бошко Буха” одлази на петодневно гостовање у Праг, где изводи представе „Сусрет” Б. Бенешове у режији Бојана Ступице, „Биберче” Љубише Ђокића у режији Мирослава Беловића и „Капетан Џон Пиплфокс” Душка Радовића такође у виђењу Мирослава Беловића.
1966
14. новембра премијерно је изведена „Пепељуга” Александра Поповића у режији Мирослава Беловића. То је прва у низу сценских бајки које је, по поруџбини Позоришта „Бошко Буха”, написао Александар Поповић. Уследиле су „Црвенкапа” и „Снежана и седам патуљака”, обе у режији Љубомира Драшкића.
„Покушао сам да направим поетску бајку… Модерна бајка је моја опсесија. У ‘Пепељуги’ има много токова. Пишући, трудио сам се да представим јунакињу која има властити свет маште. У мојој бајци маћехине кћери гоне Пепељугу да уместо њих ради домаће задатке”, рекао је Александар Поповић за „Вечерње новости”.
1969
Југословенско драмско позориште оснива своју нову сцену – Малу сцену – чије се представе изводе два пута недељно у Позоришту „Бошко Буха”. Прва премијера одржана је 24. јануара – комад „Усамљени” мађарског писца Ференца Каринтија.
29. октобра „Буха” други пут учествује на Бијеналу у Венецији (Festival Internacionale del Teatro per Ragazzi), поново с представом Мирослава Беловића, овог пута с „Пепељугом” Александра Поповића.
1970
1970
26. фебруара преминула је Маргита Гита Предић Нушић, у 76. години, у Београду. Осим што је основала Родино позориште, Пионирско позориште и Позориште „Бошко Буха”, Гита Предић Нушић завршила је студије примењених уметности у Паризу. Имала је приватну школу за декоративну уметност и била чланица многих женских удружења. За време окупације окушала се у угоститељству – отворила је кафану у Кнез Михаиловој улици. Такође, била је управитељ интерната прве Филмске школе у Београду и опробала се као глумица у филму „Барба Жване” Вјекослава Афрића. До смрти је била почасни председник Савета Позоришта „Бошко Буха”.
„Тетка Гита је носила у себи све оно што је носио њен отац. Око сваког позоришта које се стварало била је покретач, онај тихи помоћник за кога се често није ни знало, али који је уложио све своје снаге, јер је обожавала театар, као и њен отац, више од свих уметности. Њен предан, ненаметљив став био је често свима нама велика подршка”, изјавио је Бојан Ступица, а пренео сарајевски лист „Ослобођење”, 28. фебруара 1970.
18. октобра одржана је свечана премијера представе „Легенда о Бошку Бухи” Мирослава Беловића и Стевана Пешића, у Беловићевој режији, којом Позориште „Бошко Буха“ обележава јубилеј – 20 година рада. Поред представника позоришта из Београда, Загреба, Шибеника, Новог Сада и Љубљане, специјални гост прославе била је Зорица Јанићијевић, сестра Бошка Бухе, а прочитан је и телеграм његовог оца Радета Бухе. Тим поводом у Музеју позоришне уметности постављена је изложба, која је била отворена целе године.
21. октобра, представом „Биберче”, отворена је ревија седам најгледанијих представа Куће, а као гости наступили су глумци ансамбла љубљанског Младинског гледалишта, који су извели „Оливера Твиста”. Такође, одржан је програм „Двадесет година Позоришта ‘Бошко Буха’” на Трибини „Сусрети четвртком” у Дому пионира Београда.
1971
20. маја, поводом 20-годишњице рада, ансамбл Позоришта „Бошко Буха” од председника Тита добија Орден заслуге за народ са сребрним зрацима, „за нарочите заслуге у раду од значаја за развој позоришне уметности и за културно уздизање наших народа”, како пише „Политика” 21. маја 1971. Орден је управници Ђурђинки Марковић уручио потпредседник Скупштине Београда Милан Вукос, у присуству многобројних званица, међу којима је био и председник Српске академије наука и уметности Велибор Глигорић.
Након смрти оснивачице и прве управнице „Бухе”, установљена је интерна награда Куће за уметничко достигнуће која носи њено име – Гита Предић Нушић, као и фонд намењен за студијска путовања чланова Позоришта. Први добитник награде био је Божидар Павићевић Лонга за улогу у представи „Рођак Гло, Капетан Снип” Зорана Станојевића у режији Арсенија Јовановића.
1. септембра Позориште „Бошко Буха” започиње сезону на фестивалу „Мермер и звуци” у Аранђеловцу, где је изведен „Вашар у Тополи” Добрице Ерића у режији Мирослава Гајића. Током септембра представе се, због реновирања сале, играју у домовима културе, а пробе се одржавају у Дому пионира. Прва премијера после реновирања била је „Торта са пет спратова” Добрице Ерића у режији Дејана Мијача, одржана 2. децембра.
1972
Позориште „Бошко Буха“, с представама „Ходл де Бодл” Ада Греидануса у режији Миње Дедића и „Пепељуга” Александра Поповића у режији Мирослава Беловића, одлази на турнеју по Холандији. Представе се играју у Арнхему, Амстердаму, Хагу, Схевенингену и Ајндховену.
1973
Након 21 године на месту управнице Позоришта „Бошко Буха”, Ђурђинка Марковић подноси оставку, коју је усвојио Савет позоришта. Вршилац дужности управника постаје Михаило Фаркић, члан глумачког ансамбла, 6. септембра 1973.
1974
29. новембра, на Дан Републике, Позориште „Бошко Буха” је на отварању Спомен-дома бораца и омладине Југославије у Кумровцу извело представу „Прича о другу Титу”. „Тито се све вријеме слатко смијао и с пажњом пратио сваку реч, а неколико пута је и запљескао. На крају је топло честитао глумцима и сликао се са њима”, пише шест година касније загребачки „Вјесник” у тексту „Љубитељ умјетности”, 26. фебруара 1980.
1975
1. фебруара Михаило Фаркић, глумац првак Позоришта „Бошко Буха” и некадашњи члан Родиног позоришта, постаје управник „Бухе”.
11. фебруара, извођењем представе „Украдени принц и изгубљена принцеза” у Барајеву, почиње акција гостовања београдских позоришта у приградским општинама у којима нема театра. Акција, организована у сарадњи с Културно-просветном заједницом, била је мотивисана сазнањем да, у том тренутку, свако друго дете из приградских општина није видело ниједну позоришну представу. У акцији су учествовали и Мало позориште, Позориште „Биберче” и Позориште лутака „Пинокио”.
Почетком јуна Позориште „Бошко Буха” успешно гостује у Пловдиву и Софији, у Бугарској, где изводи представе „Полетарац” Слободана Стојановића у режији Миње Дедића и „Украдени принц и изгубљена принцеза” Дена Тотера у режији Србољуба Станковића.
Позориште је добило Октобарску награду Скупштине општине Стари град за изузетне резултате постигнуте у унапређењу и развоју драмске уметности намењене најмлађим гледаоцима.
Позориште „Бошко Буха” обележава четврт века постојања; домаћин је првој Смотри југословенских позоришта за децу и омладину, која је отворена 15. новембра „Бухином” представом „Царска се пориче” Миодрага Станисављевића у режији Александра Ђорђевића.
Учествовали су Загребачко казалиште младих, Младинско гледалишче из Љубљане, Позориште младих из Сарајева, Дјечије позориште из Титограда, Детски театар из Скопља и Дечје позориште из Суботице.
Управник Михаило Фаркић најављује гостовања у Загребу, Љубљани, Титограду и Сарајеву, као и учешће чланова Позоришта у раду Извршног комитета АССИТЕЈ-а.
1976
Од 17. до 30. септембра Позориште „Бошко Буха” на турнеји по Совјетском Савезу изводи представе „Полетарац” и „Вилингора пуна разговора”. Наступало је у Лењинграду и Москви, а било је ово прво гостовање неког југословенског позоришта на сцени Московског художественог академическог театра.
Московски дневник „Совјетска култура” оценио је да ће „Бухин” наступ „оставити добар траг у срцима гледалаца наше земље”, а оцену је пренела „Политика експрес“ 30. септембра 1976.
25. новембра председник Тито наградио је осморо запослених у Позоришту ордењем за заслуге за народ. Награђени су управник Михаило Фаркић, глумци Слободан Колаковић, Бранко Вујовић, Вера Новаковић и Добрила Матић, затим секретар Позоришта Дивна Анђелковић Крављанац, шеф рачуноводства Катарина Васић и шеф техничке службе Велимир Ђорђевић.
1978
У септембру Позориште расписује стални конкурс за савремени драмски текст. У жирију су били Душко Радовић, Миња Дедић, Предраг Перовић, Добрила Матић, Мира Сантини, Видоје Вујовић и Михаило Фаркић. Победио је комад „Видимо се на ћошку” Петра Васића.
1980
1980
У знак сећања на дугогодишњег шефа технике Позоришта, установљена је Награда „Веља Ђорђевић” за најуспешнијег члана технике Куће. Први добитник била је Мирјана Михајловић, власуљар. Први пут је додељена и награда за најуспешнијег радника општефинансијског сектора. Прва добитница била је Дивна Анђелковић, секретар драме.
1981
За поновно отварање Омладинске сцене од Јована Радуловића је наручена драматизација његовог романа „Голубњача“, али је накнадним преиспитивањем спољних делегата – чланова Програмског савета – утврђено да је текст неподобан, нарочито за једно позориште за децу и омладину. Сличну судбину доживљава и комад „Три чекића, о српу да и не говоримо” Деане Лесковар.
1982
21. јуна почела је с радом трећа Вечерња сцена (баш под тим називом), премијером представе „Источно од Карабурме” Гордана Михића у режији Зорана Ратковића.
1984
На првом Међународном позоришном фестивалу у Монтреалу, одржаном од 1. до 10. јуна, Позориште „Бошко Буха” учествовало је с „Плавим зецом” Душка Радовића, Љубивоја Ршумовића, Мирослава Антића, Арсена Диклића и Миодрага Станисављевића, у режији Дејана Мијача, с музиком Војкана Борисављевића. Комад је изведен девет пута, у конкуренцији представа из 30 земаља.
1986
1. јуна песник Љубивоје Ршумовић постаје управник Позоришта „Бошко Буха”. „Многи ми изражавају саучешће што идем на директорско место. Биће, значи, проблема. А ја проблеме волим, само нек није жабокречина. То је смрт, та устајалост коју многи воле. То немењање стања, то остајање по старом, то лако ћемо… Позориште ‘Бошко Буха’ има велики углед и част ми је да радим у том колективу. Трудићу се да и њима буде радост да раде са мном. А заједно ћемо настојати да Београду буде понос што има ‘Бошка Буху’”, рекао је Ршумовић за „Новости”.
Заиста, Ршумовића је одмах дочекао проблем. Након мањег пожара у згради, Противпожарна полиција доноси решење о забрани рада Позоришта, јер су седишта од рогозине лако запаљива.
1987
Почетком године, пред крај зимског распуста, Позориште је привремено затворено због проблема с грејањем.
10. октобра, премијером представе „Жива жеља” Александра Поповића у режији Татјане Димитријевић, почиње с радом нова вечерња сцена – Сцена код Коња – названа по популарном месту окупљања млађих генерација Београђана, код Споменика кнезу Михаилу на Тргу републике. У медијима је дуго вођена дебата приличи ли овај назив сцени једне институције културе. Јован Ћирилов је тим поводом у својим „Позориштаријама” 5. 3. 1988. написао да је можда истина да старијима више приличи да се окупљају код споменика кнезу, али да је за младе сасвим легитимно да се окупљају код Коња.
Управник Љубивоје Ршумовић је за ТВ Новости, 15. 1. 1988, изјавио да је то „сцена која није проблематична, само се бави проблемима младих, који у сукобу са грађанским моралом и хипокризијом истерују своју чисту истину на чистину”.
Најрепрезентативније представе ове сцене су „Класни непријатељ” Најџела Вилијамса у режији Александра Лукача, „Виђење Исуса Криста у касарни ВП 2057” Ива Брешана у режији Милана Караџића, „Механички месец” Снежане Гњидић у Лукачевој режији. Памте се и два Шекспира у режији Јагоша Марковића – „Ромео и Јулија” и „Сан летње ноћи”.
1988
У јануару је одржана акција „Хајде да се дружимо за зимски распуст”, у оквиру које су деца учествовала на ликовним радионицама и радионицама креативног писања.
22. јануара, због ниских личних доходака, запослени Позоришта отпочели су штрајк, обуставивши играње представа до 26. 1. 1988.
Архитекта Марго Бељановска израдила је бесплатан идејни пројекат реконструкције зграде. Пројекат је подразумевао да Позориште има три улаза, ширу сцену, бољу акустику сале и магацин за смештај материјала. Реконструкција се, нажалост, није десила.
8. марта одржана је премијера представе „Класни непријатељ” Најџела Вилијамса у режији Александра Лукача, у сарадњи с трупом „Плексус Борис Пилњак”. Спољни Програмски савет накратко је забранио извођење представе, међутим, уметници су се томе супротставили. „Позвали смо у помоћ колеге које су се радо одазвале, разгласили смо по граду и отворили генералне пробе и успели”, присећа се Мира Сантини, дугогодишњи драматург Позоришта „Бошко Буха”, у свом ауторском тексту „Из царства прича” у „Театрону” бр. 93 из 1995. Ансамбл наставља своју мисију – формирање сопственог проблемског позоришта за децу и омладину.
1989
У марту је при Позоришту основано Друштво за неговање лепог понашања.
11. марта, после отворене генералне пробе „Механичког месеца” Снежане Гњидић по роману П. Павличића, у режији Александра Лукача, одржана је трибина о самоубиству код младих. Осим стваралаца представе, управника Љубивоја Ршумовића и уметничких руководилаца Сцене код Коња Мире Сантини и Милана Караџића, у разговору су учествовали и Жарко Кораћ, Светлана Слапшак и Тамара Штајнер Поповић, као водитељка трибине.
1990
1990
Противпожарне инспекције МУП-а поново забрањују Позоришту рад, условно на годину дана. „Политика” пише 24. септембра да је Градски фонд за културу наменио деветсто милијарди динара за реконструкцију која је требало да почне на пролеће 1991. Договорено је да се представе изводе у Дому пионира, биоскопу „Југославија” и на земунској сцени Народног позоришта. На броду „Сплит” одржана је лицитација на којој су прикупљана средства за реконструкцију.
1991
24. октобра, градоначелник Београда Милорад Унковић, након посете Позоришту, најављује почетак радова за 1992. годину.
1992
Позориште је покушавало да, како год је могло, допринесе реконструкцији, иницирајући акцију „Спасимо позориште” уз слоган „Више игре, више духа, Позориште ‘Бошко Буха’”.
10. јуна, на конференцији за медије, управник Љубивоје Ршумовић износи нове вести: Град Београд је закључио да се реконструкција не исплати и донесена је одлука да се Позоришту изгради нова зграда на Славији, по пројекту архитекте Грује Голијана. Планирано је да се радови заврше крајем 1994. године. Као могући инвеститор помиње се и тадашња контроверзна банкарка Дафина Милановић.
13. октобра објављен је оглас који је шокирао запослене у Позоришту, али и јавност: Град Београд је објавио „усмено јавно надметање за куповину дела пословног објекта зграде Позоришта ‘Бошко Буха’”. Срећом, на интервенцију Управног одбора Позоришта, Извршни одбор Скупштине града Београда поништава оглас. Исељење Позоришта „Бошко Буха” из Палате „Истра” могло би се догодити најраније једну позоришну сезону пре усељења у нову зграду, саопштио је УО „Бухе”.
1993
12. фебруара у Котору одржан је састанак на коме је иницирано оснивање Југословенског фестивала позоришта за децу. Позориште „Бошко Буха” посредно учествује у оснивању, преко управника Љубивоја Ршумовића и уметничког директора Милана Караџића.
30. маја „Василиса Прекрасна” Миодрага Станисављевића, у режији Милана Караџића, учествује на Стеријином позорју. Станисављевић добија Стеријину награду за текст, а Божана Јовановић Награду Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије за костиме у представи.
1994
Читаоци „Вечерњих новости”, за разлику од професионалних критичара који су одбили да се баве позориштем за децу, изабрали су „Бајку о цару и пастиру” Бошка Трифуновића у режији Мирослава Беловића за једну од десет најбољих представа изведених од 1945. до 1994, објављено је у „Борби” 1. маја.
Сорошева фондација понудила је финансијску помоћ за обнову Позоришта „Бошко Буха”, али под условом да половина Позоришта или оно цело пређе у приватно власништво. Ни Град као оснивач, ни „Буха” нису били спремни на такву промену.
14. новембра управник Љубивоје Ршумовић поднео је оставку, о чему је извештавао лист Удружења драмских уметника. „Ако неко после мог одласка буде хтео да уложи новац у ово позориште, онда је то цена коју хоћу да платим”, рекао је Ршумовић за „Борбу” 15. новембра. Након тога Ршумовић је повукао оставку, пошто су тадашњи градоначелник Небојша Човић и потпредседник градске владе Миленко Кашанин обећали да ће адаптација „Бухе” почети у најскорије време.
1995
30. маја „Мачор у чизмама” Игора Бојовића у режији Милана Караџића учествује на Стеријином позорју. Игор Бојовић добија Стеријину награду за текст савремене комедије, Милан Караџић ванредну Стеријину награду за режију, Герослав Зарић за сценографију, а Божана Јовановић и Герослав Зарић освајају награде Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије.
Установљена је награда Позоришта „Бошко Буха” за спољне сараднике, а први добитник био је редитељ Јагош Марковић. Поводом 65 година Позоришта „Бошко Буха”, Музеј позоришне уметности Србије посветио је овом театру део часописа „Театрон”, број 93, а прилоге о „Бухи” уредиле су драматург Куће Мира Сантини и Маша Јеремић.
1996
У марту почиње реконструкција Позоришта „Бошко Буха”. Међутим, након рушења недостају финансијска средства и пројекат је заустављен. Током ове сезоне „Буха” гостује у другим позориштима под слоганом „Играмо у свим позориштима – пронађите нас!”
31. маја „Царев заточник” Миодрага Станисављевића, у режији Милана Караџића, учествује на Стеријином позорју. Милан Караџић добија Стеријину награду за режију, Олга Одановић за улогу Бабе Полексије, а Александар Локнер за музику у представи.
1997
8. фебруара Извршни одбор синдиката Позоришта оснива „Тим спаса”, састављен од глумачког ансамбла и чланова технике. Руководећи се списком од 17 тачака који је сачинио тадашњи шеф технике Небојша Драгићевић, Тим покреће акцију уређивања Позоришта „Бошко Буха”. У помоћ су притекле фирме „Беобанка”, „Дуга”, „Дорћол инжењеринг”, „Спектар” и „Алек-бо”. Понекад им се придружују и поједини глумци других београдских театара, а велика и драгоцена помоћ стиже од публике – грађана Београда који доносе храну, новац и материјал. Прва представа одиграна у уређеној сали била је „Принц – аркадна авантура” Небојше Ромчевића у режији Горчина Стојановића.
„Ипак, према речима Љубивоја Ршумовића, ансамбл ‘Бухе’ је само оспособио свој театар да би могле да се играју представе, што је далеко од праве и комплетне реконструкције, која се не може извести без помоћи Скупштине града и значајнијег спонзорисања”, пише „Борба“ 7. марта 1997.
1998
Решењем Противпожарне полиције од 13. јануара, Позоришту „Бошко Буха” је забрањен рад. Након жалбе, дозвола за рад је продужена до 15. јуна. Градски секретаријат за културу обећао је да ће Град одобрити средства за обнављање постојећих и увођење нових инсталација и противпожарних уређаја.
20. фебруара Градски одбор синдиката културе сазвао је конференцију за медије због неиспуњавања договора постигнутих с градским властима две недеље раније: исплате заосталих личних доходака, повећања цене рада и прикупљања средстава за санацију Позоришта „Бошко Буха” и Позоришта на Теразијама. Успех је био минималан, али је „Бухи” после седам година поправљено грејање.
1999
Годину је обележило НАТО бомбардовање, када су сва позоришта, укључујући и „Буху”, изводила бесплатне представе у терминима између ваздушних узбуна.
2000
2000
У октобру Позориште „Бошко Буха” обележава педесет година рада. Тим поводом у Музеју позоришне уметности организована је изложба; кустос Ирина Кикић Стојковић показала је „пуну меру саосећајности и покушала да скрене пажњу јавности на ситуацију установе која дуго и предано негује најмлађу позоришну публику”, пише Димитрије Стефановић у „Просветном прегледу”, 7. фебруара 2001.
2001
Наставља се обележавање пола века рада Позоришта „Бошко Буха”. „Буха фест” почео је 28. марта представом „Снежна краљица”, а у наставку су играни „Оливер Твист”, „Успавана лепотица”, „Три мускетара” и „Царев заточник”, али овог пута у вечерњим терминима, за одрасле, уз поруку: „Дођите да и ви видите шта ваша деца гледају у нашем позоришту.”
Поводом педесетогодишњице, Позориште је објавило, у 16 књига, 16 одабраних драма које су игране на његовој сцени. То су: „Бајка о цару и пастиру” Бошка Трифуновића, „Биберче” Љубише Ђокића, „Царев заточник” и „Немушти језик” Миодрага Станисављевића, „Торта са пет спратова” Добрице Ерића, „Капетан Џон Пиплфокс” Душка Радовића и Мирослава Беловића, „Пепељуга” Александра Поповића, „Успавана лепотица” и „У цара Тројана козје уши” Љубивоја Ршумовића, „Мачор у чизмама” и „Шаргор” Игора Бојовића, „Небеска свирала” Божидара Тимотијевића, „Мали Радојица и Краљевић Марко” Стевана Копривице, „Бајка о Вуку и Србима” и „Принц Растко – монах Сава” Милована Витезовића и „Град са зечјим ушима” Стевана Пешића.
„Подсетимо да су у борби за освајање достојног места међу тзв. великим театрима позоришта за децу имала сараднике, у првом реду, у писцима. Није случајно да управо они постављају, међу осталима, основе за другачију комуникацију у ‘Бухи’, било да причају нове приче или изнова пишу старе бајке. Драмско стваралаштво за децу најзад, ево, добија своју антологију, али антологију која није дефинитивна. Драж овог ‘Бухиног’ подухвата у томе је што приступ антологији оставља отвореним. С једне стране, ових шеснаест књига стављају у корице тек део књижевног блага које се кроз године скупило под кровом ‘Бухе’ и, као у излогу, показало на његовој сцени. С друге стране, ове књиге, веровати је, зачињу једну библиотеку која ће, и наредним својим свескама, потврђивати уметничку аутономност драмског стваралаштва, без обзира на то да ли је оно за децу или за одрасле”, писао је Феликс Пашић у НИН-у, 27. јуна 2002.
2002
27. јануара у Позоришту „Бошко Буха” први пут је прослављена слава Свети Сава. Том приликом обележено је и 100. извођење представе „Принц Растко – монах Сава” Милована Витезовића у режији Милана Караџића.
У марту, Културно-просветна заједница доделила је Позоришту „Бошко Буха” Златни беочуг за трајни допринос култури града.
23. августа, после одласка Љубивоја Ршумовића у пензију, нови управник Позоришта „Бошко Буха” постаје глумац Ненад Ненадовић, члан Куће од 1987. године.
У време неуспелих покушаја поновног отварања културне сарадње Србије и Хрватске, када је дошло до отказивања гостовања ХНК-а из Загреба у ЈДП-у и прашине која се око тога дигла, Позориште „Бошко Буха” је, с представом „Књига о џунгли” Александре Гловацки у режији Јагоша Марковића, гостовало на фестивалу „Млијечни зуб” у Загребу 23. октобра.
2003
24. марта 2003. године у Позоришту „Бошко Буха” одржана је оснивачка скупштина АССИТЕЈ центра Србије и Црне Горе. Скупштини је председавала Донка Шпичек као најстарији члан АССИТЕЈ-а, и она остаје на том месту до краја свог живота. Међу оснивачима националног центра АССИТЕЈ-а испред Позоришта, поред Донке, потписују се Љубица Бељански Ристић, Нада Баша, Љубивоје Ршумовић, Ненад Ненадовић, Милан Караџић, Стеван Копривица, Снежана Анђелковић, Јована Караулић, Александар Милосављевић и Бранко Милићевић. Први уписани члан је Позориште „Бошко Буха”.
Од 14. до 22. јуна одржан је први фестивал ТИБА (Театарска интернационална београдска авантура). Оснивач је Скупштина града Београда, а организатор Позориште „Бошко Буха”, из ког је потекла идеја о неопходности постојања међународног фестивала позоришта за децу и младе. Селектор је, првих пет година, био драмски писац Игор Бојовић.
28. септембра, премијером комада „Да л’ би било фино”, с песмама Јовице Тишме и музиком Љубе Нинковића, у режији Мирјане Ојданић и извођењу Боде Нинковића, покренут је Пројекат покретних представа (ППП). Идеја је била да се репертоар Позоришта обогати мобилним представама које би лако могле да гостују у домовима културе широм земље, али и у иностранству.
2004
Представа „Побуна лутака“ Клавдије Лукашевић у режији Марице Вулетић, некадашње чланице ансамбла Бухе, учествује на фестивалу „Neapolis International Festival of Kid’s Theatre“ у Небулу, у Тунису. Био је то први прелазак Позоришта „Бошко Буха“ на афрички континент.
2005
15. јуна „Буха” добија новог управника – позоришног редитеља Бошка Ђорђевића.
2006
21. јануара, премијером представе „Укроћена горопад” у режији Милана Караџића, поново је успостављена Вечерња сцена. Прва сезона била је посвећена Шекспиру, затим је уследила сезона ренесансне комедије, а потом сезона адаптација филмских класика. Вечерња сцена траје у континуитету до данас.
2007
21. новембра одржана је презентација идејног решења пројекта адаптације Позоришта „Бошко Буха”. Архитекта Љубомир Здравковић и студио „Константа инжењеринг” предвидели су пројектом, између осталог, мобилна седишта која би омогућавала четири могуће варијанте сцене. Иако је било планирано да радови почну 2008. године, сувишно је рећи да ни од ове санације није било ништа.
2008
Позориште „Бошко Буха” наставља да остварује резултате вредне пажње – представа „Крчмарица Мирандолина”, у режији Југа Радивојевића, 21. марта учествује на „Данима комедије” у Јагодини, где осваја рекордну оцену публике у историји Фестивала: 4,86. Андрија Милошевић и Катарина Жутић освајају статуете „Златни ћуран” за најбоља глумачка остварења, Игор Дамјановић добија Награду „Вечерњих новости” за најбољег младог глумца, а Александар Денић награду за најбољу сценографију.
29. маја још једна „Бухина” представа у Радивојевићевој режији доживљава успех: „Инстант сексуално васпитање” Ђорђа Милосављевића учествује на Стеријином позорју у Новом Саду, где осваја Стеријину награду за пројекат у целини. Истог дана, Позориште „Бошко Буха” први пут наступа на Битеф Полифонији с представама „Инстант сексуално васпитање” и „Игра” ауторке Саре Топсое Јенсен.
2010
2010
На Светски дан позоришта, 27. марта, Позориште „Бошко Буха” прикључило се акцији „Дан и ноћ у позоришту”, коју је иницирао Кокан Младеновић, и у којој су учествовали и други београдски театри. Карте су продаване по симболичној цени од 300 динара, а „Бухине” представе су се играле у три термина: „Пипи Дуга Чарапа” у 11 часова, „Мала сирена” у 17 часова и „Дечко који обећава” у поноћ. „Овим почињемо рат за побољшање услова рада у позориштима, за позиционирање у култури, као и велики рат за позоришну публику”, истакао је Кокан Младеновић, тадашњи управник Атељеа 212, за „24 сата” 25. марта.
13. октобра обележено је шест деценија рада Позоришта „Бошко Буха”. Тим поводом одржан је концерт песама из „Бухиних” представа. Избор песама направио је Александар Локнер, аранжмане је урадио Слободан Марковић, а музику су изводили глумци „Бухе”, уз подршку бенда, дувачке секције и хора ОШ „Иво Андрић”. По једну песму извели су и Никола Чутурило и Момчило Бајагић Бајага. Концерт је директно преношен на Другом програму РТС-а и Дигиталном каналу културе и уметности.
2011
5. октобра Позориште „Бошко Буха” наставља борбу за побољшање услова рада организовањем пробе представе „Својта” Небојше Ромчевића испред Секретаријата за културу, у Улици краљице Марије. Разлог за ову „пробу на отвореном” било је велико закашњење средстава за реализацију представе. На проби су учествовали Андрија Милошевић, Горан Јевтић, Милорад Мандић Манда и остали чланови поделе, уз редитеља Николу Завишића. Обезбеђење је покушало да прекине пробу, али је Секретаријат тражио да се члановима „Бухе” омогући одржавање овог мирног протеста.
2013
У марту представа „Игра” добија награду „Златна звезда Београда”.
30. априла Влада Србије доноси одлуку да 60 установа културе добије статус установа од националног значаја, а међу њима је и Позориште „Бошко Буха”. Међутим, тај статус важи само до 12. фебруара 2016, када су посланици Скупштине Србије усвојили измене Закона о култури којима се укида постојање установа културе од националног значаја.
8. октобра одржана је премијера Нушићеве „Госпође министарке“ у режији Татјане Мандић Ригонат, с Гораном Јевтићем у насловној улози. Представа је на више места проглашена догађајем сезоне.
„Година која је за нама остаће у свету домаћег театра упамћена као једна од најтежих у протеклим деценијама”, пише Бобан Јевтић у чланку „Ивица егзистенције” у НИН-у 26. децембра.
2014
11. фебруара управник Позоришта постаје Милорад Мандић Манда, глумац и члан Куће од 1987. године.
У мају цела Србија се бори с великим поплавама, које остављају последице на ионако трошну зграду и инсталације Позоришта „Бошко Буха”. Играње представа у сали постаје крајње небезбедно и за публику и за глумце, те директор Позоришта Милорад Мандић одлучује да започне санацију зграде. Препознавши Мандину мисију, у помоћ му притичу многи спонзори, а архитекта Душан Тешић поклања Позоришту идејно решење за ентеријер. Пошто су почели радови, ансамбл „Бухе” изводи представе на другим београдским сценама: у Југословенском драмском позоришту, Атељеу 212, Београдском драмском позоришту, а од децембра 2014, премијером „39 степеника”, стално игра у УК „Вук Стефановић Караџић”.
„Буха” иницира програм „Игралиште прихватилиште” и преузима обавезу да координише све институције, организације и индивидуалне извођаче који су своје програме изводили за децу смештену у прихватилиштима широм Београда. Главни координатор акције била је Љиљана Пиперин, уметнички секретар Позоришта „Бошко Буха”.
Позориште успоставља сарадњу с манифестацијом Ноћ музеја, отварајући своја врата и простор „иза кулиса” заинтересованим посетиоцима, које је кроз Позориште водила глумица Борка Томовић.
29. маја „Госпођа министарка” Татјане Мандић Ригонат учествује на Стеријином позорју. Горан Јевтић добија Награду „Зоран Радмиловић” за улогу Живке, а Немања Оливерић, за улогу Анке, Награду за младог глумца из Фонда Даре Чаленић. Током 2014. године представа има веома успешан фестивалски живот: учествује на „Нушићевим данима” у Смедереву, „Данима комедије” у Јагодини, „Вршачкој позоришној јесени” у Вршцу, Свечаностима „Жанки у част” у Раброву, као и на фестивалима „Без превода” у Ужицу и „Театар у једном дејству” у Младеновцу. Представа је већином проглашавана за најбољу, а Горан Јевтић награђиван за најбољег глумца. „Госпођа министарка” учествовала је и на „Пургаторијама” у Тивту, Фестивалу малих сцена у Ријеци и „Данима сатире Фадила Хаџића” у Загребу, где је Јевтић награђен за најбољу женску улогу.
Потписан је меморандум о сарадњи с Факултетом драмских уметности у Београду, чиме је формализована дуготрајна сарадња ових институција. Позориште „Бошко Буха” укључује у свој редован репертоар представе и мастер радове студената ФДУ: „Мој живот, прича о Исидори Данкан” Анке Гаћеше и „Мали принц” Невене Ристић. Мандат Милорада Мандића обележио је велики прилив младих уметника, а постојали су и планови о поновном отварању места за „глумце стипендисте”.
2015
12. фебруара у Дому Војске Србије одржана је аукција слика „Свим срцем” у организацији Позоришта „Бошко Буха” и Хемофарм фондације. Циљ аукције био је прикупљање средстава за реконструкцију „Бухе”, а у програму је учествовао цео ансамбл Позоришта.
11. априла, поново у сарадњи с Хемофарм фондацијом, „Бухини” глумци придружили су се деци на Дечјем маратону у Зоолошком врту у Београду. Бројни чланови и гости „Бухе”, предвођени Милорадом Мандићем, кренули су од Позоришта, Кнез Михаиловом улицом, до Зоолошког врта. На овај начин Позориште је симболично позвало публику на учешће у СМС акцији за прикупљање средстава за санацију.
7. јула, с представом „Сан летње ноћи” у режији Ђурђе Тешић, „Буха” први пут учествује на новооснованом фестивалу „Театар у тврђави” у Смедереву. Дејан Дедић добија Награду „Млада нада” за улогу Пука. На истом фестивалу, 10. јула, Позориште изводи „39 степеника” Патрика Барлоуа у режији Владимира Алексића, која је проглашена за најбољу представу Фестивала.
15. октобра Позориште „Бошко Буха” је свој 65. рођендан обележило на сцени градилишта. Поред управника Милорада Мандића, запослених и ансамбла, овој необичној прослави присуствовали су и градски секретар за културу Владан Вукосављевић, као и градоначелник Синиша Мали, који је медијима изјавио да је реконструкција Позоришта „Бошко Буха” приоритет за наредни период.
2016
15. јуна, током премијере обновљене представе „Петар Пан”, у којој је играо Капетана Куку, на сцени умире Милорад Мандић Манда.
„Пишемо ове речи, али све време очекујемо да се он појави и баци поглед да види како смо срочили. Тешко је поверовати да се то неће догодити. Кажу да највећи умиру на сцени. Ми знамо да је он био највећи. Никада нисмо могли да идемо у корак с њим, морали смо да трчимо. Он би за један дан урадио колико нико од нас не може да замисли, а сваког дана долазио је у ‘Буху’ са онолико снова колико људи немају ни за цео живот. У његовом срцу било је толико жеља и љубави да оно ни само није могло да га испрати. Манда је заспао у костиму Капетана Куке, али ми знамо да је он био Петар Пан, вечити дечак који је много желео, много сањао и непрестано летео. Зато и даље не верујемо да није више са нама и обраћамо му се директно, јер знамо да може да нас чује: Манда, хвала ти, волимо те и чуваћемо те! И чуваћемо наше позориште!”, саопштило је Позориште „Бошко Буха”.
29. јуна Игор Бојовић постаје в. д. директора Позоришта „Бошко Буха”.
Посао око реконструкције преузима Агенција за инвестиције.
9. јула преминула је Донка Шпичек, дугогодишња оперативна директорка и „добра вила” Позоришта „Бошко Буха”.
16. децембра „39 степеника” осваја високе оцене публике и више награда на фестивалу у Зајечару.
2016/2017
Одржан је низ састанака с циљем наставка реконструкције зграде Позоришта „Бошко Буха”. Реновиран је производно-магацински простор у Дунавској улици, а обезбеђена су средства и опрема за рад.
2018
Започиње нови пројекат реконструкције Позоришта „Бошко Буха”. Обезбеђене су дозволе и изабран извођач пројекта, али се услови и даље мењају и реконструкција се одлаже.
24. марта „Флорентински шешир” осваја седам награда на „Данима комедије” у Јагодини, укључујући награде за најбољу представу и глумачка остварења.
4. априла „Пепељуга” учествује на фестивалу у Загребу, где добија награду за епизодну улогу.
2019
12. маја Позориште „Бошко Буха” тријумфује на првом ФАС фестивалу АССИТЕЈ-а Србије са представом „Питам се, питам, колико сам битан”.
16. маја Игор Бојовић постаје директор Позоришта „Бошко Буха”.
2020
2000
У октобру Позориште „Бошко Буха” обележава педесет година рада. Тим поводом у Музеју позоришне уметности организована је изложба; кустос Ирина Кикић Стојковић показала је „пуну меру саосећајности и покушала да скрене пажњу јавности на ситуацију установе која дуго и предано негује најмлађу позоришну публику”, пише Димитрије Стефановић у „Просветном прегледу”, 7. фебруара 2001.
2001
Наставља се обележавање пола века рада Позоришта „Бошко Буха”. „Буха фест” почео је 28. марта представом „Снежна краљица”, а у наставку су играни „Оливер Твист”, „Успавана лепотица”, „Три мускетара” и „Царев заточник”, али овог пута у вечерњим терминима, за одрасле, уз поруку: „Дођите да и ви видите шта ваша деца гледају у нашем позоришту.”
Поводом педесетогодишњице, Позориште је објавило, у 16 књига, 16 одабраних драма које су игране на његовој сцени.
„Подсетимо да су у борби за освајање достојног места међу тзв. великим театрима позоришта за децу имала сараднике, у првом реду, у писцима…”, писао је Феликс Пашић у НИН-у, 27. јуна 2002.
2002
27. јануара у Позоришту „Бошко Буха” први пут је прослављена слава Свети Сава. Том приликом обележено је и 100. извођење представе „Принц Растко – монах Сава”.
У марту, Културно-просветна заједница доделила је Позоришту „Бошко Буха” Златни беочуг.
23. августа нови управник постаје Ненад Ненадовић.
Позориште гостује у Загребу с представом „Књига о џунгли”.
2003
Основан је АССИТЕЈ центар Србије и Црне Горе у Позоришту „Бошко Буха”.
Од 14. до 22. јуна одржан је први фестивал ТИБА.
28. септембра покренут је Пројекат покретних представа.
2004
Представа „Побуна лутака” учествује на фестивалу у Тунису – први одлазак „Бухе” у Африку.
2005
15. јуна Бошко Ђорђевић постаје нови управник.
2006
Обнавља се Вечерња сцена представом „Укроћена горопад”.
2007
Представљен је идејни пројекат реконструкције зграде, који није реализован.
2008
Велики фестивалски успеси: „Крчмарица Мирандолина” осваја бројне награде, а „Инстант сексуално васпитање” добија Стеријину награду.
2010
Обележено 60 година Позоришта. Одржан концерт песама из представа.
2011
Проба представе „Својта” одржана испред Секретаријата за културу као протест.
2013
„Госпођа министарка” премијерно изведена и проглашена догађајем сезоне.
