Рођен (кад и где)?
Рођен сам у Подгорици 1978, 6. августа, у 13.25 ч. Сасвим случајно сам се родио у Подгорици, међутим, брзо смо отишли за Никшић. Био сам тамо до 13. године и од тада сам у печалби, по разноразним градовима. Био сам у студентском дому пет година, онда по разним смештајима, приватним становима, једном сам живео седам дана у пикапу. Имао сам доста хабитата и сад сам у Београду већ 25 година.
Да ли имаш надимак?
Муња.
Какав си био ђак?
Феноменалан.
Коју академију си завршио, у чијој класи?
Завршио сам Факултет драмских уметности на Цетињу, у класи Бора Стјепановића, супервизор је био чувени Миња Дедић, а асистент Стела Ћетковић. Био сам прва генерација професионалних глумаца у Црној Гори.
Чиме би се бавио да ниси глумац?
Не знам. Глуму сам уписао са 16 година, завршио с непуних 20, ово је мој судбински позив.
Узор из стварног живота?
Многи људи. У неким сегментима људи с којима сам радио, у неким родитељи, у неким пријатељи, у неким породица. Са свих страна имате разне утицаје. Имам добар процесор, практично могу да одбијем лоше апсекте и узмем само добре. И не осврћем се много, не волим да ме нешто кочи.
Како проводиш слободно време?
Углавном с мојим Рељом. Нас двојица путујемо, истражујемо и пишемо бајке.
Да ли си као дете био публика „Бухе”? Које се представе сећаш?
Не, нисам живео овде. Никад нисам био у позоришту пре него што сам уписао академију.
Прва улога у „Бухи”?
У „Пинокију”. Не могу да се сетим шта сам играо. Раша Вујовић је био Пинокио, глумили смо Никола Ракочевић, Софија Јуричан и ја.
Омиљена улога у „Бухи”?
Све су ми миле, али „Мирандолина” ми је главна.
Улога коју је одиграо твој колега из „Бухе” коју сматраш феноменалном?
Горан Јевтић као Госпођа Министарка.
Представа с „Бухиног” репертоара коју препоручујеш?
Све. Препоручујем публици представу „Твоје и моје”, то треба погледати.
Гостовање с „Бухом” које ћеш памтити?
Памтим једно феноменално гостовање, с „Мирандолином”, у Бечу. То је било фасцинантно, феноменално смо се провели, певали, играли до раних јутарњих часова…
Коментар дечје публике који ћеш памтити?
Дечји коментари знају да буду и невербални. Ево, рецимо, водио сам Рељу да гледа једну представу у „Бухи”. Био је пун партер деце и кад сам ушао, сви су скочили да машу, да шаљу пољупце, да шаљу љубав. Реља је био збуњен: „Тата, шта је ово?”, па је и он почео да маше њима, мислио је да они то њему. Њихова љубав, искрена љубав је све што треба да ми кажу.
Шта сматраш својим највећим успехом?
Највећим успехом сматрам опстанак „Бухе”. На много поља смо се ми овде доказали, имали потребу и жељу да останемо у „Бухи”, да „Буха” остане у нама и да ово позориште у најтежим околностима опстане. И то морамо да носимо као терет, али и као понос и завет. Нама је позориште храм. Позориште је у Србији, али и у многим другим земљама дубоко у темељима културног идентитета. Позориште је једна од наших најстаријих институција, ниједна политичка, ни градска, ни државна – ништа не може да се пореди с позориштем. Овде смо јер имамо терет историје српског театра. Не можемо назад. Зато смо остали у „Бухи”.
