СНЕЖАНА И СЕДАМ ПАТУЉАКА

Победа удружене доброте

Све почиње једним сасвим обичним питањем: „Огледалце, огледалце моје, најлепши на свету ко је?” Када јој чаробно огледало не да пожељан одговор, зла маћеха Грдана одлучује да убије своју пасторку Снежану. Не брините, ово није почетак неког напетог трилера већ нова верзија драмске бајке из пера Љубивоја Ршумовића која ову добро познату причу осветљава на посебан начин. У њој се појављује триста чуда: седам симпатичних патуљака, једна зачарана жаба-принц, ловац позитивац и отровна јабука.

„Снежана и седам патуљака” је међу омиљеним бајкама сваког детињства, па је зато и била незаобилазна на „Бухином” репертоару. Прва изведба „Снежане” била је још давне 1951. године када су патуљке играла деца-глумци овог позоришта у адаптацији и режији Момчила Милошевића. Следећу „Снежану” за ово позориште написао је драмски писац Александар Поповић, а режирао Љубомир Драшкић 1969. године. Након тога „Снежану” је још једном преточио у модерну бајку за „Буху” наш велики песник за децу Љубивоје Ршумовић, и изведена је у режији Милана Караџића 2005. године. Нову верзију која је пред вама режирала је Снежана Тришић.

Ово је „време ново, журно, јурно, фискултурно и бурно претерано”, како каже Љуба Ршумовић. Баш зато смо хтели да застанемо и поделимо с вама причу о одрастању у којој снага добра, удружена, постаје моћнија од зла, а најлепша је лепота која долази из дубине људског бића.