Првог маја 1976, у Новом Саду.
Боба, Бобана, Бобишка, Бокили, Бокица, Бомбана, Бошко Боле.
Одличан.
Факултет драмских уметности, у класи професора Предрага Бајчетића и асистента Биљане Машић.
Режијом, мада то је опет у овом домену, а ван, психологијом, археологијом, тако нешто…
Са животињама, с дететом, пријатељима и одређено време посветим и себи у смислу учења, али не учења као кад смо ишли у школу већ упознавања с неким новим стварима кроз литературу, филмове…
„Снежна краљица”, режија Милан Караџић, 1997, улога Герде. То је прва представа коју сам почела да спремам, али пре премијере ускочила сам уместо Иване Локнер у „Василису Прекрасну”.
Било их је много за ових скоро 30 година, али ми је Герда из „Снежне краљице” једна од омиљенијих. Голум из „Хобита” ми је био баш велики изазов. Од актуелних представа много волим тетка Дету и Кларину баку у „Хајди”, Огледало у „Снежани”. Просто, волим своје улоге.
Немања Оливерић у „Оливеру Твисту”, као Фејгин.
С Дечје сцене „Оливер Твист”, моја омиљена, иако не играм у њој. Затим „Тајни дневник Адријана Мола”, „Хајди”, надам се да нисам нешто заборавила, али то су ми топ три представе.
Гостовање у Тивту, с представом „Том Сојер”. Да, „Том Сојер” је била дивна представа. Путовали смо 25 сати од Београда до Тивта, дефинитивно ћу то запамтити и то се радо препричава као догодовштина. А има још много лепих гостовања… Котор, Анкара фестивал, кад смо ишли у Беч…
„Где је Хајда?”
Што се посла тиче, највећим успехом сматрам то што нисам изгубила, тј. што сам сачувала љубав, радост и енергију после толико година да се и даље радујем свакој представи. То је драгоцено, пошто смо свесни да временом већина нас упадне у машину која нас самеље, па почнемо да одрађујемо посао. Некако сам знала да повучем ручну у правом тренутку и да направим баланс да ми се то не догоди.
Погледај видео
Боба Латиновић
Глумица
На ободу Звездарске шуме, недалеко од центра града, постоји један замак. У њему живи једна радознала принцеза, која овог пролећа пуни осамнаест година. Зове се Нера и за њу кажу да „увек нешто лудо смера”. Али лукав план има и њен тата… Баш у незгодан час, у Звездарској шуми појавиће се урезан знак: слово З ћирилицом!
Сиромашни улични лопов из Багдада Аладин у једној старој лампи проналази Духа, који му постаје учитељ и савезник у намери да освоји срце принцезе. Али није све до моћи магије и чудесних сила…
Све почиње једним сасвим обичним питањем: „Огледалце, огледалце моје, најлепши на свету ко је?” Када јој чаробно огледало не да пожељан одговор, зла маћеха Грдана одлучује да убије своју пасторку Снежану. Не брините, ово није почетак неког напетог трилера већ нова верзија драмске бајке из пера Љубивоја Ршумовића која ову добро познату причу осветљава на посебан начин. У њој се појављује триста чуда: седам симпатичних патуљака, једна зачарана жаба-принц, ловац позитивац и отровна јабука.
Сви знамо причу о лепој и доброј девојци која не одустаје од праве љубави, чак и када је спречавају зла маћеха и две размажене полусестре. Очигледно да постоји нека магија у овој причи. А како и не би постојала кад су ту и Добра вила, и бундева која постаје кочија, и… Оставимо, ипак, и неколико изненађења.
Када њена тетка Дета постане сувише заузета да брине о њој, девојчица-сироче Хајди долази из града код свог „деде чудака” на село, у алпске планине, и доживљава чудесан контакт с природом. Други ликови, већ дуго огрезли у својим свакодневним животима, проблемима и предрасудама, доживљавају чудесне сусрете и тренутке са овом девојчицом отвореног срца.
Ово је представа потпуно другачија од свих других. Као ансамбл који се превасходно обраћа дечјој публици, глумци Позоришта „Бошко Буха” радо су прихватили изазов који је пред њих поставио редитељ Борис Лијешевић: да се врате у сопствено детињство.
