Оливер Твист

Дикенсова велика авантура

После тешког живота у сиротишту, Оливер Твист бежи у Лондон где упознаје уличну децу, али и Фејгина, вођу групе дечјих џепароша… Нижу се комичне, али и мелодрамске и трагичне ситуације и догађаји који буде емпатију и сазнање да права снага лежи у солидарности и детињој неискварености. 

Роман „Оливер Твист”, капитално дело Чарлса Дикенса, био је предмет бројних позоришних, филмских адаптација, а у Позоришту „Бошко Буха” игран је у две верзије – 1964. године по драматизацији Бранислава Крављанца у режији Бојана Ступице, и 1998. по драматизацији Џеремија Брока у режији Небојше Брадића.

У овој поставци настојали смо да врло суморну и тешку причу што је могуће више приближимо малом гледаоцу. То смо постигли на неколико начина. Пре свега глумачком поделом, јер у овој представи све ликове деце играју деца-глумци, што ће допринети лакшој идентификацији гледалаца с причом и осећању емпатије према главном јунаку. Такође, настојали смо да причу не лишимо обавезне дозе хумора коју негује и Дикенс, а без које би било немогуће испратити животопис младог Оливера по дну друштвене лествице Лондона 19. века.

И на крају, иако смо у највећој мери поштовали оригинално дело, мисао-водиља ове наше представе у потпуности припада савременом тренутку и данашњој идеји о борби за права детета. Она је садржана у реплици коју изговара лик Роуз: „Како дете може само од себе да буде лопов?” Управо због своје дечје неискварености и честитости, Оливер на крају стиже до своје награде – стицања породице. За разлику од других адаптација (и од оригинала), у овој смо и осталим малим јунацима, припадницима лондонског подземља, пружили прилику за покајање управо зато што су само – деца.