Разговор са члановима ансамбла Позоришта
Глумци који раде у позоришту за децу тврде да не праве разлику између играња за децу и за одрасле. И, наравно, они су у праву што се тиче дара, воље, труда и професионалне етике које улажу у свој позив. Ипак, постоји неколико веома битних разлика између играња у представама за децу и глуме у комадима за одрасле. Пре свега, дечја публика на сасвим другачији начин реагује на позоришни доживљај. Друго, у позоришту за децу постоји дијапазон необичних улога и карактера с каквима се не сусрећу глумци који се својим радом не обраћају деци. Чланови ансамбла Позоришта „Бошко Буха“ издвајају такве карактере и говоре о специфичностима овог дела њиховог позива.
ИГРАТИ ДЕТЕ
АЛЕКСАНДАР РАДОЈИЧИЋ: Велики је изазов играти дете. Дете мора да се поистовети с вама. Увек сам се водио тиме да будем што чистији и што искренији. Некако се с годинама упрљамо на разне начине и неискрени смо, и зато може доћи до претеривања, персифлаже, карикирања. Заправо, треба да се вратимо на оно због чега смо почели да се бавимо овим послом, а то су игра и искреност, наивност. Важно је да деца у нашој игри препознају своја питања, проблеме, животне загонетке, а то ћемо постићи ако тим животним загонеткама приступимо онако како би им деца приступила. Мислим да није битно подражавати дете – глас, покрет… Али ако их убедите да сте један од њих, вероваће вам.
ДРАГОЉУБ ДЕНДА: И за мене је важније да их придобијем на сцени него да их имитирам.
АЛЕКСАНДРА СИМИЋ: Ми глумци смо посматрачи стварности. Користимо и нека проживљена искуства и потиснута сећања… Дете се не игра карикирано, оно има свој карактер који му дајете, као кад облачите нешто слојевито. Деца су у својој искрености понекад наивна и рањива, али су исто тако и промућурна и неочекивано зрела.
АНДРИЈАНА ОЛИВЕРИЋ: Емоције су код деце појачане, они јасно и гласно говоре шта осећају. Играла сам две потпуно различите девојчице – Пипи Дугу Чарапу и Беки Тачер. Пипи је мушкобањаста, другар, харамбаша, предводник и мали зврк. А Беки је женствена, прототип девојчице с машницама, размажена, уредна, фина, штреберка. Жели да учествује у авантури, а пази да јој се не испрља хаљина. Некада посматрам децу и „уграђујем“ оно што уочим у своје улоге. За креирање лика Зле Вештице са Запада из „Чаробњака из Оза“, када се претвори у дете, искористила сам реакције свог сина Угљеше. Деца увек добро реагују на ту сцену, вероватно препознају себе.
БОБА ЛАТИНОВИЋ: Често сам била у прилици да играм децу, и радовала сам се тим улогама. Девојчицу Герду у „Снежној краљици“ играла сам 15 година. Тачно је да постоји опасност од претеривања, персифлаже, али сам успевала успешно да заобиђем те замке размишљајући о карактеру лика, његовим акцијама и околностима у којима се налази, а не правећи дете споља, имитирајући покрете и кретање детета. Наравно да се покрети деце разликују од покрета одраслих, али то би, по мом мишљењу, требало да дође изнутра.
БОРКА ТОМОВИЋ: Моја најдража „деца“ су Аника из „Пипи Дуге Чарапе“ и Сека Пела из комада „Змај Јовини пангалози“. Већ сам била на крају двадесетих, а оне имају по седам-осам или десет година. Било ми је потребно да се присетим како је бити девојчица, а инспирација су ми биле и девојчице из окружења и другарице из вртића и из основне школе. Играјући Сека Пелу, присећала сам се штреберки из свог одељења, покрета, постуре тела… Нема потребе мазити се и подмлађивати се, деца су пунокрвне особе са ставом, само што имају десет година. Код њих је занимљиво што показују једну доминантну емоцију у једном тренутку, и њихове емоције се муњевито смењују. То их чини узбудљивим за игру.
ЈЕЛЕНА ТРКУЉА: И ја видим нешто у томе, управо због фокуса. Код деце су расположења интензивна, али променљива, те је добро јако „држати“ једну емоцију док се не пређе на другу. Волим да посматрам децу, и приметила сам да су деца веома брза у промени расположења, до краја су у једном расположењу док брзином муње несвесно прелазе на друго расположење. То ми је код деце најузбудљивије, а долази из истинске разбуђености и жеље да се радознало открију живот и ситуације у њему.
ДРАГОЉУБ ДЕНДА: Ипак, деца су увек комплексна, у животу и у позоришту. Иако је на сцени дете, а његов лик доминантно обојен једном емоцијом, ни глумац – његов протагониста – па ни гледаоци не могу се отети пориву да иза главног осећања не препознају и сијасет других… То је једноставно у људској природи.
БРАНИСЛАВ ПЛАТИША: Одавно нисам играо дете! А у ствари, сад кад вратим сећања, увек треба полазити од детета! Сваки лик је био дете. И не израсте свако дете у доброг човека. Вероватно је да се најчешће и види у каквог човека се развија свако дете. И ту долазимо до основног принципа играња неког лика. Искреност. Деца су искрена. Без обзира да ли су у праву или не. Тако их треба и играти. Без задршке и без обзира на године.
ВЛАДАН ДУЈОВИЋ: Никад нисам играо дете, а волео бих да јесам. Глума је игра, која се увек повезује с децом, тако да није обавезно да будеш дете да би се играо.
КАТАРИНА МАРКОВИЋ: Тренутно играм дете у „Министарки“, и у „Снежној краљици“. Та два лика су слична, иако су дечак и девојчица. Обоје пркосе ауторитетима, не пристају да се повинују одлукама одраслих, бучни су, тачни и чисти у показивању емоција. Када играте дете, наивније и невиније можете да пролазите кроз све околности кроз које лик пролази. Деца нису лишена ни сарказма ни ироније, само што то из њих излази несвесно, импулсивно. Мала Разбојница и Рака су иронични и саркастични, јер прате себе и своје побуде, па некако неосетно долази до ироније и сарказма.
МИЛОШ ВЛАЛУКИН: Играо сам Пура Моцу у „Змај Јовиним пангалозима“, Хаклберија Фина у „Тому Сојеру“ и Газираног Курта у „Питам се, питам, колико сам битан“. Никад нисам посматрао и имитирао дете, већ ми је радост игре помагала да се дете пробуди у мени. Децу треба играти искрено да би се публика везала за јунаке, хероје или антихероје.
ЈЕЛЕНА ТРКУЉА: Да, битно је да децу у публици третирамо као одрасле. Значи, играм као за одрасле и не играм „дечјим“ средствима него у своје име – са свим проблемима и авантурама једног детета у представи. Мислим да је замка играти пренаглашено и подражавати децу управо зато што ми се чини да се деца тада не препуштају ономе што виде на сцени, да не верују.
НЕМАЊА ОЛИВЕРИЋ: Када одрастао човек игра дете, глумачки позив се остварује у свој својој пуноћи. Када размишљам о детету, размишљам о машти и колико је она широка била и колико је стега и оквира добила нашим одрастањем та машта. Почнеш онда полако да скидаш те рамове са себе, да отклањаш сва та упутства за живот, да не размишљаш о томе како би требало, шта ће други рећи и да ли ће се некоме допасти, него урадиш баш онако како ти волиш и, ето, дођеш до те магичне речи „волети“. Волети свог пса, волети пљување удаљ, волети своју Мери Ен, волети своје каубоје… То је слобода. Бити слободан, тако на сцени оживљава дечак по имену Том Сојер.
ВИКТОР САВИЋ: Верујем да сва деца за себе мисле да су Том Сојер, па и ја. Ипак, ја сам у представи био Бен Харпер. Занимљиво ми је било да играм дете какво нисам био кад сам био клинац. Бен је везан за мајку, осетљив и размажен. Градећи га, извлачио сам из памћења сву такву децу с којом сам одрастао. Пипаво је играти дете, да га не упростиш, да се не бенавиш, да не буде карикатура, него да га стварно одбраниш. Обожавао сам да играм ову представу. Неке сцене су ми стално правиле кнедлу у грлу, као растанак од Тома и Хака, када Бен тражи да му врате његов барловац.
ДОБРИЦЕ ПРОТИВ ЗЛОЋА
КАТАРИНА ГОЈКОВИЋ: Све улоге које ми глумци играмо у тако специфичном позоришту као што је позориште за децу, за мене су једнако инспиративне и занимљиве. Играти злоћу, добрицу, животињу, шумског патуљка или Сунце, посвећеном глумцу је подједнак изазов. Бојити те ликове комиком је увек добродошло. Улоге које играм у мојој „Бухи“ су посве различите, злоћа, добрица, риба гргеч, звезда, краљица, вештица… Маштам, радујем се и живим те ликове. Сви су ми занимљиви и играм се храбро.
ТЕОДОРА РИСТОВСКИ: И ја се радујем свакој улози. Волим да играм што различитије ликове. Позориште за децу омогућава велику слободу, креативност и машту. Наша професија захтева управо игру. Сваки лик има своје слојеве, своју проблематику, разлог зашто је баш он ту, а не у некој другој причи. Свако ко је у причи зао има разлог зашто је такав постао, као што и хероји често направе лоше одлуке из ових или оних разлога. Зато и јесу хероји јер су желели погрешно, па схватили шта је добро и потом стремили ка томе. Нико од нас није црн или бео, па ни ликови које тумачимо.
БОБА ЛАТИНОВИЋ: На почетку каријере углавном сам играла добрице (девојчице, принцезе, добре виле…) и то сам и волела и било ми је забавно. Тачно је да су злоће некад слојевитије писане, чак и духовитије, али кад је тако, имате изазов да добрици управо ви дате слојевитост. Први пут сам пожелела да играм злоћу када сам доживела да мојој колегиници, која је у тој представи играла злоћу, на крају, током поклона, цела сала пуна деце виче: „Уаааааа!“ Мени је то било феноменално. Толико је била опасна и грозна у својој злоћи да су је деца тако и доживела. Била сам пресрећна када сам играјући Краљицу у „Малој сирени“ добила своје прво „Уааа“. Сада подједнако уживам и у добрицама и у злоћама, битно ми је само да се смењују.
ЈЕЛЕНА ТРКУЉА: Волим да играм и добрице и злоће. Добрице ме увек изнова умију својом чистотом, и реченице које оне изговарају нас глумце чине бољим људима у том тренутку. Волим да будем добрица на сцени, али и у животу. Што се играња злоће тиче, оне ме увек посебно надахњују, јер све те вештице имају и своје страхове, и апсурдности и мрачне пориве. Треба их наћи и оправдати и играти као да их не осуђујете, а деца ће сама проценити зашто је добро – добро, а зашто је зло ипак зло и шта у једној бајци вештица чини добрим људима. Играти добрицу или принцезу или нежну девојку великих снова оплемењује глумца, а играти чудну и злу вештицу бескрајно забавља. И дивно је кад принцеза победи вештицу, једино тако је смислено и једино тако добијемо наду да ће и у животу бити исто. И кад смо деца и кад смо одрасли.
БОЈАНА ОРДИНАЧЕВ: Када глумиш добрице, добијаш могућност да играш јунаке које си замишљао и којима си се дивио као дете, када си читао те бајке. Добијаш прилику да будеш оно о чему си маштао – да победиш зло, да ослободиш принцезу, да избавиш некога, да баш ти пољубиш Снежану… То су ствари уз које мора да се одраста, не могу да замислим ништа друго. И онда порастеш и имаш прилику да будеш тај херој. Принцеза из „Мачора у чизмама“ је најзанимљивија принцеза коју сам играла и коју ћу икада играти. На тој представи ми се дешавало да се „заслушам“ и заборавим шлагворт, пошто уживам у сцени коју играју колеге. Принцеза је била необична, весела, ђаволак, пуна живота. Најзанимљивија добрица, увек ћу је памтити. Када сам играла Снежну Краљицу, прва асоцијација од које се не може побећи је хладноћа. Она живи у леду и њено срце је залеђено. Она је емотивно хладна. Начин на који влада је такав. Она је суздржана, без емоције, без сувишних покрета, у већини случајева без повишеног тона, толико је моћна да нема потребу да се тиме служи. Она је злоћа без хумора, док је, рецимо, Анталија из „Принцезе и жапца“ другачија – мали сплеткарош, неваљалица. Снежна Краљица је опасна по живот, а Анталија је комична злоћа – и смотана, и не баш паметна, имала је блесав и смешан костим, и ето деца су уживала да јој се ругају. Борка, која је играла Гертруду, и ја смо једва издржавале да се не смејемо када су нам деца добацивала, али смо биле срећне што смо им пренеле оно што је требало да им пренесемо.
БОРКА ТОМОВИЋ: Моја прва улога у Позоришту „Бошко Буха“ била је добро позната добрица – Снежана. „Снежана и седам патуљака“ Љубивоја Ршумовића је један од најдивнијих текстова које сам тумачила. Што се тиче рада на улози, принцезе увек на почетку делују као да су досадне и једнодимензионалне, да су само прототип добра и ништа више. Међутим, Милан Караџић је покушао са мном да направи Снежану од крви и меса, са слабијим и јачим странама, да покаже њену доброту. У игрању принцеза је лепо што публика све време навија за вас. И када играм злоће, тражим у њима људску страну, и разлоге који су довели до тога да оне постану такве. Злоће су изразитије, можда због тога што је детету потребно да има јаснију разлику између добра и зла. Злоће често имају неки пут који пређу, па се покају и сазру, а ми схватимо да имају дубоке разлоге због којих су такве постале. И злоће треба разумети и оправдати. Оживети их, али не учинити допадљивим. Размислити да ли ти ликови можда имају неку добру страну, за коју деца могу да се вежу и навијају да и злоћа постане добра.
ВЛАДАН ДУЈОВИЋ: У представи „Мачор у чизмама“ играо сам главног негативца, Дива Ле Гиша. Био сам висок скоро три метра, и имао сам страшну маску. Таквог изгледа су деца могла да се уплаше, али нису, јер сам смислио да је див заправо несрећан јер је ружан, и нико неће да се дружи с њим. Његов највећи проблем је што је несрећно заљубљен у принцезу. Неузвраћену љубав деца су врло добро разумела, и схватила да он у ствари много пати.
НЕМАЊА ОЛИВЕРИЋ: Ако поједноставимо и сведемо ствар на основну поделу, у бајкама, причама за децу, као и у књижевности за одрасле постоје добри и лоши ликови. Добри ће победити, лоши ће пасти, то је обично тако. И гледаоци ће, ушушкани у својој столици у мраку, гледати ка сцени и „упирати прстом“ у њих и мислити „и треба да падне“. Али ја не, ја стајем у одбрану негативца, говорим у његово име и питам: „Зашто правдате себе, а мене оптужујете? Шта то вас чини добрим, а мене лошим? Сетите се својих топлих загрљаја, прича за лаку ноћ, сетите се игре, драгих пријатеља, вољених. Сетите се свог одрастања, а онда пробајте да замислите моје. Да ли мислите да смо почели са исте тачке? Да ли ја волим што сам такав каквог ме видите? Да ли имам избор? Да ли вам је имало чудно то што су неки од најзанимљивијих ликова које сте гледали управо били негативци? И коначно, да ли стварно мислите да би постојао Петар Пан да није било Капетана Куке? Да ли би Могли постао најхрабрији мали човек да није било Шир Кана? Да ли би Мала Сирена икада заплесала да није било Морске Вештице и да ли би Робину Худу икада пало на памет да узме од богатих и да сиромашнима да није било Шерифа од Нотингема? Једно ’хвала’ би било у реду што вас чинимо добрима.“
БРАНИСЛАВ ПЛАТИША: Уживао сам играјући злоћу. Вештица у „Злом патуљку“, у режији Тимотија Бајфорда, била је диван изазов. Више простора, више маште и највише уживања. Кад играш добрицу, оне су некако ограничене у емоцијама и у експресији. Често је њихова линија праволинијска. Са злоћама можеш да се играш. Оне на свом путу врло често скрећу и лево и десно!
ВИКТОР САВИЋ: Управо тако. Моја прва улога је био Принц у „Снежани и седам патуљака“. Једна од омиљених, али и најтежих улога. Не зато што ми је била прва него и зато што је стварно најтеже играти принчеве, добрице које не пролазе кроз промене, него су отелотворење добра од почетка до краја. То је тешко, поготово у младим годинама, иако се баш у тим годинама играју принчеви.
ЈЕЛЕНА ТРКУЉА: Тачно је да на први поглед злоће имају више слојева од отете принцезе која у бајци рецимо има „трпну“ функцију, али постоји начин и да се принцеза која трпи игра узбудљиво. Ако се игра изнутра, богатим унутрашњим светом емоција, то допире до деце и нисте им досадни као мирна и добра принцеза. Јер ниједна принцеза заправо није мирна. Она је само добра, није мирна. Мислим да је у томе кључ. Ако се тако посматра, и добрица има много слојева, само их треба пронаћи.
ВИКТОР САВИЋ: Принц Џон из „Робина Худа“ је другачији принц, принц антихерој. То је много пространије, занимљивије, чак и лакше, што значи да ми је још примамљивије играње добрих принчева, јер их је теже направити занимљивим. И Змај Огњан ми је драг лик. Уживао сам док сам га играо. Чак сам и певао у тој представи, што ми баш није омиљено. Морам да напоменем и да је Бода Нинковић поставио тог змаја – он га је сажвакао, а ја сам га прогутао.
КАТАРИНА МАРКОВИЋ: Углавном сам у свом позоришту играла злоће. Те ликове су већ писци учинили шармантним у начину и избору средстава како долазе до својих победа, које их фурије гоне да тако реагују и чине неправде добрим ликовима. Врло су шармантни и смешни у неодустајању од својих циљева.
КАТАРИНА ГОЈКОВИЋ: Тренутно играм три различите злоће. Када сам спремала улогу Пепељугине маћехе, хтела сам да буде апсолутно зло, без задршке. Помоћ редитељке Иве Милошевић је била непроцењива. Концепт белих лица, стилизованог покрета и стих. Велики изазов за мене. Тражила сам равнотежу у игри не само због тоталног опозита Пепељуги већ суштинског зла према свима и свему. Парадирање емоцијама, лаж, јасан циљ… Зло. Надам се да сам је добро одиграла, јер ме деца не препознају после представе. Госпођа Корни из „Оливера Твиста“ је другачије зло. Она је заправо један тужан лик. Вероватно је одрасла у сиротишту, па је постала управница, и на крају се у то сиротиште вратила као станар… Тужно. Њено зло произлази из преживљене несреће и она не зна други начин да опстане. Трудила сам се да комични ефекат дође заправо из онога што она јесте, а то је та дубока туга. Потреба да се као ствараоци насмејемо тим злим ликовима, мислим, долази из жеље да их боље разумемо. А то глумац мора да уради. Моја трећа злоћа је Саветник у „Коњићу Грбоњићу“. И то мушка улога, прва у каријери. Много волим тог безобразника. Он је један опасан човек, пун разних комплекса. Споља пуца од самопоуздања, а заправо је плашљивац. Први ће се сакрити кад дође до невоље. Нажалост, такве људе сам имала прилике да сретнем у животу, и заправо су ми били инспирација.
АНДРИЈАНА ОЛИВЕРИЋ: Моје злоће су увек доста појачане, трудим се да буду и смешне поред тога што су страшне. Зато деца некад боље реагују на злоће, често су ми добацивали из публике да навијају за мене. Моја Баба Гвоздензуба у „Немуштом језику“ их увек радује, њен смех, грба, трчање. Вероватно их то подсећа на начин на који се они играју, па су им ти ликови блиски. Можда их мало смехом и кажњавају, односно радују се када злоће испадну смешне и глупе, а добрице паметније од њих.
МИЛОШ ВЛАЛУКИН: Од зликоваца сам, до сада, играо само Сајкса, који је апсолутно зло без иједног зрнца добра. Остали зликовци у „Оливеру Твисту“ имају неку дозу хумора, Ненси је мелодрамски лик, мења се. Драго ми је што сам га играо. Посебан је доживљај последња сцена потере кроз Лондон, у којој Сајкс отима Оливера Твиста. Навијање из публике је увек бурно и гласно, а то што ме деца не воле, показује да смо урадили добар посао.
НЕМАЊА ОЛИВЕРИЋ: Када ми је понуђено да играм Фејгина, прва реакција мог глумачког бића је била: бежи, не можеш ти то. Тај човек има преко 80 година, један је од највећих ликова светске књижевности, он подводи децу, искоришћава их, какав он живот води, шта ја могу да знам о томе? Онда изнова и изнова читам Дикенса и дивим се њему, а себи уливам још већи страх. И док с једне стране тонем у тај страх, с друге стране се буди спознаја. Страх, то је то. Повео ме је, а да нисам ни био свестан. Ако тај страх осећам у мојим годинама, колики је он онда у деветој деценији живота. Ако се ближи крај твог пута, страх мора бити огроман. Дај онда овамо тај страх, сад си мој, окупићу око себе живот, децу и даћу им све што им треба за малу услугу, та цена није скупа јер они немају другу понуду, они су ја, они ми држе страх. И тако почиње Фејгин. Мораш да се оголиш, да се понизиш и чекаш на знак, није лако. Али када добијеш пропусницу за тај свет, са пуним правом можеш да кажеш: „Тако је са великима.“
АЛЕКСАНДАР РАДОЈИЧИЋ: Теже је промашити с добрицом, али из искуства знам да су злоће у представама за децу често занимљивије написане и нама одраслима чак и симпатичније од добрица. Ту је замка, деца не би требало да се поистовете са злоћом – он треба да схвати да је погрешио и да се промени или да доживи неке последице, што ће деци послати поруку да се треба увек определити за страну добра. То је пипаво, и ми глумци некада умемо да се заиграмо и направимо их симпатичнијима него што треба. Најбитније је да порука буде јасна, да се определе за добре ликове.
БОБА ЛАТИНОВИЋ: Као и у животу, тако ни у позоришту није све црно-бело и глумци често имају потребу да „запрљају“ добрице и да „омекшају“ злоће, али с тим треба бити врло опрезан, поготово у свету бајки, тј. у позоришту за децу. Ако злоћу омекшавамо тако што јој у прошлости налазимо оправдање за лоше понашање, то деци може да буде знак да за своје лоше понашање увек могу да нађу оправдање, што није добро. Међутим, може и да их научи да неко ко ради лоше ствари не мора нужно да буде лош, тј. да му треба некад опростити и помоћи да се избори са својим проблемима и вратити га на страну добра. Иста је ситуација и с омекшавањем злоћа уз помоћ хумора или шарма. Некад је то неопходно (Тролови и Пауци у „Хобиту“, Змај и Вештица у „Василиси“, Вештица у „Успаваној лепотици“…), а понекад то треба избећи и јасно ставити до знања деци да у лошем и у злу нема шарма, нити оправдања (Индијанац у „Тому Сојеру“, Абн Асур у „Аладину“, Саветник у „Коњићу Грбоњићу“…).
АЛЕКСАНДАР РАДОЈИЧИЋ: Важно је и ком је узрасту намењена представа. За старију децу је битно нијансирати, они више схватају, у додиру су с вршњацима, почињу да уче шта је добро, шта је лоше, и разумеју да није добро увек бело, а лоше црно. Морају да схвате суштину, а то је лакше ако приближите и негативне ликове њиховим искуствима из живота.
ДРАГОЉУБ ДЕНДА: Некада је у свету класичних бајки све било црно-бело, добро се бори са злим и на крају тријумфује. Порука је послата, и она је позитивна. Савременији текстови отварају многа нова питања, дилеме и нуде бројне нијансе у којима се зло и добро прожимају на суптилне начине. То је питање актуелности и тренутка у коме живимо. Зато је, верујем, данас много атрактивније играти бајке него рецимо пре пола века.
БОЈАНА ОРДИНАЧЕВ: За нас је највеће задовољство у нијансирању: да су злоће зле, али и смешне. Да добрице чине добра дела, али да нису смерне. Магија је у зачињавању. Не користимо само бибер и со, него мало и збуњујемо зачинима. Чоколада може да буде и мало љута. Глумцима су занимљиви моменти изневереног очекивања, а деци је то урнебесно.
ЈЕЛЕНА ТРКУЉА: Наравно да се злоћа несвесно „омекшава“ и да је глумци играју шармантно и допадљиво. У томе не видим ништа лоше, напротив – мислим да је то једини начин да их деца виде безболно и да им буду смешне и апсурдне – да виде да тако никако не сме и не треба. Мислим да је добро да омекшавамо злоће, а да тражимо кварове у добрицама, само да бисмо бајку учинили узбудљивијом. Ако то радимо суптилно и неприметно, онда бајка неће личити на живот него на бајку.
ТЕОДОРА РИСТОВСКИ: Наш посао је да играмо живот. Логика не може да буде побркана или измештена чак и кад су бајке у питању. Публика која долази да гледа неку причу, дошла је са одређеним сазнањем и мерилима из неког света у коме сви живимо. Да би могла да разуме то што гледа, мора да има компаративну вредност на сцени или платну са светом из кога долази. Уметност постоји да би описала свет на креативан начин, да би упозорила, да би вербализовала на други начин живот који може бити приказан кроз различите жанрове. Ликови које играмо морају имати упориште у реалним људима било да говоримо о вештици, змају или ружи.
КАТАРИНА МАРКОВИЋ: У „Успаваној лепотици“ играм Вилу Сивилу која изгледа фантастично, због костима. Занимљива је у својим реакцијама, па деца некада и за њу навијају. Ако су негативци бруталнији према добрицама, онда деца јако негодују. Свакако су злоће чаролија за играње. Добро је учинити је симпатичном јер се пролонгира напетост између публике и извођача – деци треба више времена да одлуче за кога ће навијати, а онда, када једном одлуче, то је експлозија.
АЛЕКСАНДРА СИМИЋ: Мислим да се деца поистовећују с херојима и храбрим протагонистима… Воле и слабе, али поштене јунаке и здушно навијају за њих… Понекад се осећам као на рок концерту, толико је живо и кува у гледалишту. А понекад је таква тишина, у којој се прожимамо у дивној заједничкој емоцији!
АЛЕКСАНДАР РАДОЈИЧИЋ: Из мог искуства, по аплаузу, деца се већински одлучују за добрице, што је поента представа за децу.
ИГРАТИ ЖИВОТИЊЕ, ПРЕДМЕТЕ, АПСТРАКТНЕ ЛИКОВЕ, ПРИПОВЕДАЧЕ
БОБА ЛАТИНОВИЋ: Посебан куриозитет рада у позоришту за децу је и могућност играња врло необичних улога, тј. разних предмета, животиња, апстрактних појава… Увек сам се радовала оваквим улогама, јер ту стварно можете да пустите машти на вољу. Често ти ликови имају разне људске особине и по свом понашању подсећају на људе, али ипак спадају у свет фантастике и то је чаробно. У „Бухи“ сам имала прилике да играм Голума у „Хобиту“, Огледало Приповедача у „Снежани и седам патуљака“, Ветар у „Василиси Прекрасној“, Причу Приповедача у „Пепељузи“, добре виле, разне животиње, разне предмете. Један од најзанимљивијих процеса рада у том контексту у последње време је рад на представи „Коњић Грбоњић“, где је редитељски концепт такав да поред тога што глумице играју мушке улоге, и поред тога што играмо и небеска тела и разне животиње, играмо и сценографију у сценама, тј. кревете, ормаре, чамац, казане.
ВИКТОР САВИЋ: У „Плавој птици“ смо готово сви играли такве ликове. То је био врло занимљив процес, управо због тих апстрактних ликова – Ватре, Воде, Хлеба, Пса, Мачке… Мој Пас је био плашљив, нетипичан. Када се играју такви ликови, много помажу шминка, костим и покрет, да зађеш и поверујеш у оно што правиш.
БОРКА ТОМОВИЋ: Играла сам Мачку. То је била дивна, бајковита, нежна представа. Пошли смо од идеје да та мачка не буде стереотипна – лукава, опасна животиња која гледа само себе… Тражили смо за чиме та мачка жуди, а то је било да постане пријатељ с Псом. Нисмо се одлучили за сензуалну и заводљиву мачку, него мачку која живи поред контејнера, која није грациозна и чиста већ временом прегажена и уништена. Била ми је драга баш таква.
УРОШ ЈОВЧИЋ: Играо сам и куцу и мацу, био сам Тото у „Чаробњаку из Оза“ и Мачак у „Успаваној лепотици“. Тото нема текст, целу улогу играм кроз покрет, мимику, лавеж. Посматрао сам свог мопса Кафуа. Од њега сам „крао“ типичне покрете, чешкање, стресање, „запишкавање“ – обележавање околине. Посматрао сам какав лавеж користи у односу на емоцију. Посматрао сам и мачке, њихов ход, елеганцију. Оне чувају љубав за себе, а пси су отворенији. То све сам покушао да отелотворим. Стварно имамо прилику да играмо врло специфичне улоге, ми који радимо у позоришту за децу. Ликови животиња не могу, или могу ретко, да се нађу у комадима који нису за децу. Ипак, животиње су често инспирација за глумце. И на факултету смо их узимали као инспирацију. На пример, ако играмо препреден лик – посматрамо лисицу.
БРАНИСЛАВ ПЛАТИША: Све зависи како је улога написана. Мачор у чизмама је толико вишеслојан лик, да би свако од нас пожелео да је таква животиња. Звер у „Лепотици и звери“, у драмској литератури за децу, најближа је Хамлету.
МИЛОШ ВЛАЛУКИН: Играо сам Жапца, додуше жапца који се на крају претвори у принца. Посматрао сам животиње и њихове покрете, занимљиво их је играти… Играо сам и Меду у „Плавом зецу“, али то није био класичан медвед. Представа је била рађена по моделу Looney Tunes-а и цртаћа на којима смо одрастали, па је то више био „човеколики медвед“.
ДРАГОЉУБ ДЕНДА: Играо сам животиње, апстрактне ликове, митска бића, предмете, односно неживе ствари, бивао сам и приповедач… Све су то улоге и ситуације у којима глумац изводи глумачки задатак. Све се може – чак и најневероватнија ствар на свету – ако верујеш, имаш таленат, вештину, мотивацију…
ВЛАДАН ДУЈОВИЋ: У представи „Змај“ играо сам, веровали или не, чекић и наковањ. На глави ми је био велики наковањ а у руци велики чекић. Ударао сам чекићем о наковањ, и кроз одређени покрет, ход био сам наковањ који говори. То се многима врло допало, иако сам се на моменте осећао смешно. Мислио сам – да сам то урадио на пријемном, никад ме не би примили на Академију.
КАТАРИНА МАРКОВИЋ: Дивно је и глумачки узбудљиво играти апстрактне ликове, пушташ се у то без икаквих ограничења. С редитељем осмишљаваш тај лик визуелно и дајеш му особине које желиш, јер не постоји калуп у који мораш да га уклопиш. Играла сам Ноћ у „Плавој птици“, и тај полигон за игру није имао никакве ограде… Та слобода доводи до магије на сцени, то сви глумци прижељкују.
ЈЕЛЕНА ТРКУЉА: Играње апстрактних појава или животиња или приповедача је глумцима у позоришту за децу прилика да се забаве својим телесним инструментом. Дакле, како се играмо телом, тако ћемо приближити рецимо Ватру или Сунце. Деца дивно тумаче различита средства и рукописе играња, те их неће збунити када се њишете на сцени и представљате, рецимо, морске таласе. Апстрактне појаве се не смеју играти апстрактно.
УРОШ ЈОВЧИЋ: Апстрактни ликови, Сунце, поветарац, бунар обично су помагачи главном лику. Углавном носе неко искуство и мудрост. Веома ми се допадају те апстрактне појаве. То за младог гледаоца може да значи: „Слушај искуство…“
ДРАГА ЋИРИЋ ЖИВАНОВИЋ: Месец у „Коњићу Грбоњићу“ играм на основу мојих доживљаја Месеца – његову одвојеност, самоћу, хладноћу, оданост сенци у којој живи. Тражим изнутра асоцијације унутрашњег живота тог бића или ствари. То се односи и на децу и вештице – зашто су такве. Где су им ране које покушавају да залече? Свако је специфичан у односу на околности и комад који се игра, и редитеља и жанр, наравно. Не покушавам да се допаднем… Покушавам да подржим конструкцију представе и да оправдам лик.
Тагови
