Михаило Тодоровић Кепа
СВЕДОК И УЧЕСНИК ОД ПРВОГ ДАНА
Рођен сам у Београду, на Црвеном крсту, 1939. године. Основну школу и гимназију завршио сам у Београду. Студирао на Економском факултету Универзитета у Београду.
Моја прича с „Бухом“ је почела кад сам имао 11 година. На аудицију за школу глуме ме је одвео пар из клупе Момчило Шушњевић, садашњи архитекта. Обојица смо били одлични ученици. Он је већ био члан Културне групе београдских пионира „Бошко Буха“, дакле још пре него што је основано ово наше позориште. Био је првак међу децом глумцима, играо је чак Раку у „Госпођи министарки“ у Народном позоришту, кад је Живку играла Љубинка Бобић. (Пре њега је Раку играо Слободан Слободановић, касније глумац „Бухе“.) Положио сам аудицију у „Бухи“, водила ју је Бранка Веселиновић. Била је одржана мало пре оснивања Позоришта – у јуну, на крају школске године, а Позориште је основано у октобру. Тада је било смештено у школи „Његош“, преко пута енглеске амбасаде. Извео сам рецитацију, и био примљен. Играо сам већ у другој представи, „Снежана и седам патуљака“, у режији Момчила Милошевића. Био сам један од патуљака, Дура. Прва премијера била је „Бели јелен“, и ту је насловну улогу играо један мој вршњак.
Драмску секцију су водили Бранка Веселиновић и Србољуб Луле Станковић. Учили смо основе глуме. Шта је мизансцен, кретање по сцени, било им је веома важно да нас науче да не гледамо у публику. Учили су нас да замишљамо неку тачку у даљини… Деца из „Бухине“ драмске секције су била звезде у својим школама. Нисмо ишли на часове, добијали смо оправдања. Нисмо, додуше, били плаћени. На крају сваког месеца смо сакупљали карте из градског саобраћаја, па смо одлазили код шефице рачуноводства Каће, и онда нам је она исплаћивала новац. Као награду смо, уместо хонорара, на крају сезоне добијали плакете, књиге, рекете за пингпонг, а једне године су нам платили летовање у Пионирском граду. Одлазили смо и на гостовања, којих је било много. Отворили смо прве Дубровачке летње игре. Имам и фотографију са плаже, на Плочама. „Буха“ је прва наступала и у Бољшом театру, Позориште је било на веома великом гласу. Играли су велики глумци, и то врло радо. Редитељи су били врхунски. Они су створили „Бухин“ стил. Бојан Ступица, Мирослав Беловић, Арса Јовановић, Миња Дедић, Миленко Маричић, Паоло Мађели… Он је чак био и кандидат за управника.
После мале матуре сам се уписао у Једанаесту гимназију. Много времена сам проводио у „Бухи“, играо сам у доста представа. Ма нисам само играо, ми смо ту буквално живели. Педесете године, после рата, биле су сиротињско време, нико код куће није имао телевизор, па смо се у „Бухи“ окупљали и гледали. Славиле су се и Нове године, били смо познати по лепој атмосфери, сви су волели да долазе. И тако сам почео да попуштам у школи. И бежао сам. Луле Станковић ме је за то стално опомињао. Он је био велики господин. Мој друг Рабрен и ја смо стално бежали у Зоолошки врт, јер тамо нисмо могли никога да сретнемо. Једном приликом директор Зоолошког врта Меденица нас је ухватио: „Видим вас сваки дан како прескачете ограду. Знам да бежите из школе, али враћајте се одмах! Сад се поправљају оцене!“ И тако, моја генерација оде на факултет, а ја останем да понављам. И једино сам тада учио. И на првој години Економског факултета сам био добар студент. А онда ме је поново обузела „Буха“. „Буха“ је чудо… Ето, цео радни век сам провео ту као инспицијент. До данас. И сад некад играм у представама, рецимо у „Госпођи министарки“. Дођем да седнем са глумцима. А Платиша ме завитлава: „Шта ћеш ти с нама? Ми смо глумци, ти си статиста са задатком.“ Власта Велисављевић ме је бранио, али није вредело.
Управници
Прва управница Позоришта је била Гита Предић Нушић, Тетка Гита, како смо је звали. Она је била ћерка Бранислава Нушића и велики борац да деца Београда добију своје позориште. Нушић је то покушавао чак у два наврата пре Другог светског рата, а Гита је успела да оствари очеву и своју жељу. Није имала деце, отишла је са мужем Миливојем Предићем у дом за незбринуту децу. Договорили су се да усвоје прво дете које пође ка њима. Тако су усвојили Ивана. И он је у почетку играо у неким представама, а имао је и улогу у чувеном филму „Баш Челик“. Живели су у Шекспировој, преко пута Партизановог стадиона. Тетка Гита је била велики шерет, на оца. Када смо отишли да отворимо прве Дубровачке летње игре, смештали су нас, децу, по собама. И ја останем последњи. Питам – с ким ћу бити у соби. А Тетка Гита ме онако мангупски погледа и каже: „Како с ким, Кепо? Па са девојчицама!“ Хтео сам у земљу да пропаднем, да искочим из коже.
После Тетка Гите долази другарица Ђурђинка Марковић, партијски кадар. Није имала образовање у култури, али је уз велике редитеље и глумце који су радили у „Бухи“ учила о позоришту, у које се заљубила. Родом је била из Србобрана, као и тадашњи градоначелник Београда, друг Ђурица Јојкић. Ја сам убеђен да је он помогао Ђурђинки да ми добијемо простор у Палати „Истра“. То је била и остала одлична локација, одмах код Народног позоришта, Народног музеја, Споменика кнезу Михаилу… Ђурђинка је била врло строга. У њено време није могло да се ради паралелно – глумци су морали да се определе да ли ће радити у позоришту или ће снимати филмове. Тако је Драган Николић, који је био члан „Бухе“, отишао из Позоришта када је добио улогу у филму „Кад будем мртав и бео“. Тако је било и са Зораном Стојиљковићем, који је после био у Позоришту на Теразијама. Нисмо смели да пијемо алкохол. Пили смо кришом, из шољица за кафу. Кришом смо играли и преферанс у гардеробама. Била је велика драма кад је Ђурђинка Марковић одлазила. Она није отишла у пензију већ из револта, јер је била противник самоуправљања. Не у идеолошком смислу него зато што је сматрала да, уз све поштовање свих који раде у позоришту, не може глас неке спремачице да превагне кад се одлучује о уметничким стварима. О томе је желела да само уметници одлучују. И била је страшно разочарана. После одласка више није улазила у Позориште. Једном сам је срео на улици. Кад сам јој рекао да сам постао инспицијент, бринула се: „То је тежак посао, знаш како је било Мирјани Рајнер.“ Мирјана Рајнер је била инспицијент пре мене.
После Ђурђинке на место управника долази Михајло Фаркић, првак Позоришта, а пре тога и члан Родиног позоришта. Становао је у Симиној улици. У време бомбардовања у Другом светском рату породице нису живеле на истој адреси, да би, ако бомба погоди кућу, бар неко остао жив. Неки оду у село, неки у други крај града. Тако су он и његов отац отишли на једну страну, а мајка и сестра остале у породичном стану у Симиној. И погинуле су тог 6. априла. Фаркић до краја живота није прошао том улицом. Био је управник у три мандата. Велики ентузијаста, такође строг. Обожавао је позориште. Фаркићу је позориште било живот. Он је, иначе, био и у првом ансамблу Југословенског драмског позоришта. Борио се за Позориште, за сарадњу са иностранством, за добар репертоар… Једино није успео да се избори за адаптацију која је још тада била потребна.
Онда је дошао Љуба Ршумовић, велики песник. Увек је изгледао занесен, као да смишља неке стихове… Ни он, као ни Ђурђинка Марковић, није био човек из позоришта, али је имао одличне сараднике у Караџићу, глумцима… Водио је „Буху“ пуна четири мандата. Уторком се код њега сакупљало друштво да играју шах. Долазим ја једног уторка на посао, и видим разне људе које не познајем. Гужва, није могло да се прође. А све песници, угледни људи. Препознам једног из моје гимназије, новинара Ранка Гузину и питам га шта ће он у позоришту. Ранко каже: „Љуба ме је звао на шах.“ Било их је по петнаесторица, свако по шаховску таблу под пазух. После ме Љуба пита да ли ја играм шах, а ја кажем: „Знам да поређам фигуре, и то је то.“ Он само одмахне руком. Он је манијак за шах.
После Љубе управник је био Ненад Ненадовић. Много је радио и није му било лако. Водио је Позориште, играо своје улоге, водио је школу глуме… Дошао је у Позориште са Марицом Вулетић, играли су код Мијача у „Све је добро што се добро сврши“. Кад је дошао, нису му биле потребне перике, још је имао косу… Био је звезда још као дете глумац, члан групе Бате Миладиновића. За време његовог мандата као управника ми је дошло време за пензију. Добио сам ручни часовник, врло необичан, више онако за децу. Али рекли су ми: „Ти си ионако као дете, шта се буниш.“
Бошко Ђорђевић је довео у ансамбл много младих глумаца, међу њима и моју љубимицу Борку Томовић. Имао је добре потезе, али у његово време престао сам да радим у Позоришту. Бошко ме је одвео на пиће и објаснио ми да више нема услова да ме задржи на хонорару. Мени је било криво. Питао сам га да ли могу да водим неке од мојих представа. Изабрао сам једно три-четири представе и наставио да радим као гост. Нисам могао да одем из „Бухе“. Како да будем без „Бухе“, кад сам овде од оснивања.
Манда ме је вратио, ја сам му захвалан. Мандина смрт на сцени ми је једна од тежих успомена. Сећам се тог тренутка кад је пао. У представи „Петар Пан“ глумио је Капетана Куку. Мислио сам да импровизује, али он није био од тих глумаца. Ни Душан Матејић, који је играо Смија, није схватио шта се дешава. А онда је Миљан суфлер викнуо: „Завеса, завеса!“ А сећам се да је био баш добро расположен тог дана. Пошто у „Вуку“ није било разгласа, ја јурим около да намолим глумце да се спремају и шминкају, трчим с једног краја на други. И Манда ме гледа. И каже: „Знаш шта, Кепо, ја ћу теби купити ролере.“ Зачикавао ме је. Купиће ми ролере, да могу да се возим иза сцене да позивам глумце.
После његове смрти долази Игор Бојовић. Игор је мој друг. Мој пријатељ. Ми смо ту, равни, исте висине. Када ставим шешир, лети онај сламнати, увек ми тражи да га скинем да не бих био виши од њега. Из Париза ми је послао неке безобразне разгледнице, наравно овде на Позориште, да сви виде. Он је одличан, писао је за „Буху“ много. „Мачора у чизмама“ је велемајсторски написао. Сада је четири године откад је дошао за директора.
Представе
Најтежа представа за инспицијента је био Мађелијев „Хобит“. Сви су мислили да нећу преживети. Тада нисмо имали ни тонску кабину, ни кабину за светло. Тонац је био у канцеларији на крају ходника, и није могао да види сцену – није имао ни монитор. Имао је само слушалице, преко којих је био у комуникацији са мном. Није тада било ни ових савремених апарата са реглерима, имао је магнетофон точкаш са траком. И тако смо Оки, тонац, и ја функционисали. Морао је непогрешиво да реагује на мој знак – кад да пусти ефекат, кад да утиша, кад да бленда… Светло-мајстор се налазио изнад сцене. Могао је да види само средину, није видео ни просценијум ни хинтербину. А и ја сам, рецимо, морао да лежим на поду да бих све видео. Пробушио сам и рупицу на дасци од шперплоче иза суфлера да бих видео просценијум. Најтежа сцена је била она у којој је требало да се појави медвед Беорн. Био је од гуме, на надувавање, направило га је предузеће „Спорт“. И он је, дакле, лежао да просценијуму, ненадуван. Компресор је био у хинтербини. И ја треба декоратеру да дам знак када да га надува, а не видимо се. Онда су електричари инсталирали две лампице – црвену и зелену, и тако смо комуницирали. Када се надува, тај медвед је био преко два метра висок, импресиван.
Насупрот те велике и спектакуларне представе сећам се и „Немуштог језика“ Петра Зеца. Гера, Герослав Зарић је направио фантастичну сценографију са минималним средствима. Све се базирало на огромном плашту с рупама, кроз које су излазили глумци. Предивна представа, били смо у Лиону у Француској на фестивалу.
И на Вечерњој сцени се радило од почетка. Неколико пута се оснивала и гасила, а ова данашња траје најдуже у континуитету. Пошто је политика куће од оснивања била да се запошљавају само најбољи, школовани глумци са Академије, увек се улагао труд да се нађе добар репертоар за њих. Једна од представа којих се сећам је Кингслијев „Ћорсокак“, Бојан Ступица је режирао и био сценограф, он је предложио да радимо тај комад. Прича се догађа у време велике економске кризе у Америци, и по Њујорку се формирају банде малолетника и младих људи. Оља Грастић је играла проститутку, Боле Стошић и Милан Милошевић су играли те дечаке на погрешној страни закона. Бутковић је био архитекта, Вера Дедић његова девојка. И ја сам играо у тој представи. Тај комад би и данас требало ставити на репертоар.
Имали смо и сцену лутака која је пребачена у Марионетско позориште. Луткари су ретко играли на драмској сцени, али глумци са драмске сцене јесу играли на оној луткарској. Момчило Животић Ћира је често гостовао код њих, био је добар луткар. Имао је тај дар.
Редитељи
Миња Дедић је режирао највише представа, тек сад га је Милан Караџић претекао. Било је незамисливо да се закасни на пробу. Сећам се – Миња Дедић режира „Тома Сојера“ 1961, одлична је била представа. Оља Грастић је играла Беки Тачер, а Слободан Слободановић Тома Сојера. Ја сам статирао, имао сам само две реченице. И заборавио сам на пробу, не знам како ми се то десило. Миња је увек долазио на пробу са тридесетак оловака разних боја, једном плавом и једном црвеном рукавицом. Увек је последњи улазио у пробну салу. Сви су морали да уђу пре њега. И тада, он уђе, пита инспицијента да ли су сви ту, пита где сам ја. Они сви кажу: „Можемо без њега.“ Он каже: „Проба је завршена, хвала.“ Никакве везе није имало што смо се породично познавали. Ја добијем опомену. И даље имам то решење о казни. Било је на табли 15 дана. Ето, редитељ је отказао пробу због натуршчика који има две реченице.
Мађели је такође био строг. Радило се до касно у ноћ. Имали смо пробу чак и 31. децембра. И ја га замолим да ме пусти раније, да се спремим за дочек Нове године. Међутим време пролази, 11 сати је већ било, а сви ћуте и раде, није смео нико да га пита да завршимо пробу. Обожавао је глумце. И они њега. Били су спремни на све. Рецимо, сви хобити су морали целу представу да играју на коленима! Али нико се није жалио. Додуше, све их је пре прве пробе питао да ли су спреми на то и били су.
Беловић је био чудо од редитеља. Зачикавао ме је за Гордану Гаџић, да само гледам у њу, а не мислим на штимунге. И он је био строг. Ко не пази и не ради и није сто посто присутан на пробама, није могао да буде у подели. Много сам га волео и он мене. Био је господин, образован, знао је све о позоришту. Био је руски ђак као и Дедић. Увек сам га чекао испред позоришта, тешко је ходао, па сам га уводио кроз гледалиште, да се не би пео степеницама. Дао ми је и свој штап за успомену, још га имам. Кад смо се сретали у граду, увек би ме питао да ли му чувам представе, јер је знао да само инспицијент може да сачува представу… Глумци хоће да импровизују, али нема свако тај таленат, па се редитељи љуте. Бода Нинковић је један од оних који то умеју. Глумци су за њега били светиња. Једном ме је покојни Миленко Заблаћански зачикавао током пробе, гађао ме нечим кад је Беловић отишао у тоалет. Ја га гађам неком ешарпом да му вратим, али нисам видео да је Беловић ушао. Колико се он наљутио! „То си сад урадио и више никад.“ Много је волео да глуми и да форшпилује, а тешко се пео уз она три-четири степеника на сцену. И Милан Караџић то воли да ради. Он је његов студент.
Мијачу је прва представа у Београду била у „Бухи“. Добро се сећам његовог „Пута око света“. Покојни Манда је играо оног Црногорца, Буле Гонцић Јованчу, а Дуда Стојановић Мађарицу. То је било одлично. И он је био строг. Једном је Манда каснио на пробу. Мијач пита где је. Ја лажем: „Гужва је у саобраћају.“ Отказао је пробу. Као онда Миња због мене.
Милан Караџић је највише режирао у „Бухи“, 41 представу. Од тога ја сам с њим радио 37, и једва сам остао жив. Ми се много волимо, и дружимо по кафанама, али када је проба, он то дружење искључи. И зна да буде много груб. Извиче се на мене, па ме пита: „Шта пијеш?“ Све је то да би резултат био добар, али то треба издржати. А инспицијент је увек крив за све. Али свака му част. Нема редитеља у Југославији да је толико предивних представа за децу направио.
Јагош Марковић је правио одличне представе, а било је тренутака када је помишљао и да глуми… Сећам се, повреди се на проби Цвијановић, глумац. Игра Пука у „Сну летње ноћи“. Јагош, шта ће, не воли да се одлажу премијере, нема времена да тражи другог глумца, и одлучи у тренутку да он игра Пука. Узме он да проба једну сцену. Сви глумци ћуте. Он их пошаље у бифе. Ја сам остао последњи, он ме пита шта мислим, а ја му кажем да би било добро да не игра. Не знам да ли је мене послушао, или себе, али је послушао. Добар редитељ, енергичан у раду. Али понекад уме да буде и плаховит. Једном ме је гађао микрофоном када смо радили „Ромеа и Јулију“. Тонац је одмах јаукнуо: „Јао, Кепо, 200 марака!“ Све је добро прошло. Није ме погодио наравно, а и микрофон је остао читав. Али тако је то у позоришту.
Од млађих редитеља волим Даријана. С њим сам играо у „Два витеза из Вероне“. Он, редитељ је глумио, а глумац Шушљик је режирао. Југ је исто одличан и врло систематичан. Нисам видео да редитељ на првој проби има тако прецизан распоред до краја.
Глумци
Свашта ми говоре и зачикавају ме, али ја их обожавам. Мало више волим женски део ансамбла. Од оснивања до данас остала је иста љубав глумаца према позоришту за децу. Иако сви воле и сањају да играју велики репертоар, увек су имали професионални однос према позоришту за децу, и нису га третирали као позориште нижег реда. Од Ташка Начића и Милутина Бутковића, Дуде Стојановић и Олге Одановић… Нико није имао презир. Када је Слободан Слободановић конкурисао за посао у „Бухи“, један колега га је зачикавао: „Чапац, зашто конкуришеш у ’Бухи’, хоћеш да играш филадендроне?“ Али не, он је то желео и до последњег дана је играо најпрофесионалније. Само четворо глумаца је дошло у „Буху“ са Академије, а отишло у пензију из „Бухе“: он, Вера Дедић, Видоје Вујовић и Драгољуб Денда. Бојан Ступица и Мира Траиловић су звали Ољу Грастић да пређе у Атеље 212, али она није хтела. Остала је овде до пензије, била првакиња, не знам шта није играла. Била је чувена Беки Тачер у „Тому Сојеру“, па Проститутка у „Ћорсокаку“, код Ступице. Милан Милошевић је био диван глумац, звезда. Оља Грастић и он су били чувени глумачки пар. Он је трагично настрадао, никад није утврђено како. Боле Стошић је био првак овде. Не знам ко све није прошао кроз „Буху“. Чкаља, Мића Татић… Они су били међу првим глумцима који су гостовали у овом позоришту, док још није било професионалног ансамбла. Кад смо код Миће Татића, код нас је гостовала и чувена костимографкиња Вукица Николин. Дивне лутке је правила за нашу сцену лутака. Она је рецимо направила и тог чувеног Мићиног Аћима после (Мића и Аћим, „На слово, на слово“). И Неда Арнерић је код нас први пут стала на сцену, довео ју је Арса Јовановић да замени Ољу Грастић у „Плаво и црвено у дуги“, дивној, поетичној представи. И данашњи глумци су одлични. Све их волим.
Летовања
„Буха“ је једино позориште у Југославији које је имало своје летовалиште. Живојин Мишчевић, наш глумац, био је председник синдиката и он је био веома способан за те ствари. Његова и Србољуба Станковића Лулета била је идеја да „Буха“ има своје летовалиште. Прво смо летовали на Лопуду, у једној предратној вили, у шуми. Била је закупљена само за „Буху“. Смене су биле на по 15 дана. Ишли су наши чланови са породицама, а имали смо госте и из других београдских позоришта. То је била 1956. После смо једне године, 1958, били у вили владе Црне Горе, у заливу Лучице, иза Петровца на Мору. Али најлепше је било на Отоку Живота у малом Стонском заливу, Живојин Мишчевић и Луле Станковић су нашли ту локацију. Острво се обилазило у неколико стотина корака. Ту је Океанографски институт из Сплита гајио змије и рептиле, била им је то нека истраживачка станица. Тамо смо летовали неколико година. Постојала је само једна вила, звали смо је Дедиње. И на обали је било неколико објеката. Тетка Гита је тамо правила представе, летовали су и други београдски глумци. Сећам се да је био Ели Финци, тада управник ЈДП-а, један од највећих критичара. Миња Дедић је покушавао да га научи да игра преферанс, али није успео. На острву није било струје, користили смо агрегат на по два-три сата дневно. Није било ни воде, имали смо две огромне цистерне. После је Мишчевић успео да избоксује да уведемо струју, подводни кабл од села Ходиље на Пељешцу. Једне године сам тамо радио за шанком, мењао сам шанкерицу која се разболела. И једног поподнева дође Лека Ранковић са својом свитом, па смо морали да се померимо на другу страну острва. Пошто сам био за шанком, ја сам остао да им кувам кафе. Приђу ми из обезбеђења и траже да прво ја пробам кафу пре него што је они попију. Иако сам им рекао да не пијем кафу, морао сам да пробам. Иначе, то острво је било ексклузивно, мештани причају да је пре Другог светског рата кнез Павле тамо одлазио са својом свитом министара да се коцка. Поред је било мало острво, узгајалиште острига. Тамо су најбоље остриге на свету. На то мало острво је стално долазио и Момо Капор. Углавном, Лека Ранковић и његова свита донели су острига са тог острва, то су биле корпе, кошаре пуне острига. Оне се једу пресне, али веома их је тешко отворити, тако да је ту био један човек који је само отварао остриге јер су за то потребне посебне вештине. Е можете мислити каква је ту гомила љуштура остала…
КЕПА БИРА…
ОМИЉЕНЕ ПРЕДСТАВЕ:
Толкинов „Хобит“ Паола Мађелија, „Капетан Џон Пиплфокс“ Душка Радовића и Беловића, „Снежана и седам патуљака“ Ршумовића и Караџића, Кингслијев „Ћорсокак“ у режији Ступице, „Мачор у чизмама“ Бојовића и Караџића.
ОМИЉЕНИ РЕДИТЕЉИ:
Мирослав Беловић, Миња Дедић, Милан Караџић, Бојан Ступица, Даријан Михајловић, Југ Радивојевић, Тања Мандић Ригонат.
КОЈЕ НАСЛОВЕ БИ ВОЛЕО ПОНОВО ДА ВИДИ НА СЦЕНИ „БУХЕ“: „Капетан Џон Пиплфокс“ и „Ћорсокак“.
Михаило Тодоровић Кепа рођен је у Београду, на Црвеном крсту, 1939. године. Основну школу и гимназију завршио у Београду. Студирао на Економском факултету Универзитета у Београду. Цео радни век провео у Позоришту „Бошко Буха“ као инспицијент. Имао је 82 премијере, и 4416 представа.
Тагови
