Арсеније Јовановић
Никада нисам правио разлику између позоришта за децу и позоришта за одрасле. То није био изграђен став, једноставно нисам умео да их разликујем. У мени се и дан-данас нешто успротиви када видим да неко, у животу, пред дететом почне да глуми. Пожелим да намигнем детету, да му шапнем: Хеј, пусти матору будалу! Често помишљам да су деца мудрија од одраслих и да далеко више знају. Догађа ми се то чак и са животињама, мада до њихове свести не могу да допрем, а до дечје, чини ми се, понекад могу, кад ме надахну. То повремено допирање до дечје свести сматрам значајном способношћу дубље комуникације између људи. Амбијент сваког позоришта, па и позориште за мале и врло мале људе – које тако уопштено називамо децом, правећи непостојећу баријеру између малогодишњака и многогодишњака – намеће понешто што одређује редитељево понашање у неком другом правцу, али то скретање није суштинско, или ако јесте, онда то јесте у најбољем смислу. Наравно, покушавам да говорим о себи.
У време када сам радио представе у Позоришту „Бошко Буха“, била је жива, и активна, драга тетка Гита Предић Нушић, а на челу позоришта стајала је Ђурђинка Марковић, најзаслужнија за моја, и не само моја, честа гостовања тамо. Прва је давно умрла, друга живи у сенци позоришта, надам се у његовој топлој сенци, испуњена позориштем, као мало ко међу данашњим и најактивнијим посленицима. Ђурђинка Марковић имала је изузетно разумевање за нас госте редитеље. У том пријатељевању није било сенке, није било фрустрације ни у кризним ситуацијама. Таквих домаћина у позоришту одувек је било мало, а данас их вероватно уопште и нема, нити их може бити у времену тоталитарног недомаћинства. Мој црно-бели приказ је реалан, то је моје искуство, оно је у мени још сасвим живо.
Мирослав Беловић
Свако моје враћање у Позориште „Бошко Буха“ је повратак блиставим и незаборавним пределима детињства и дечаштва. Када човек остари, чини му се да је по њему попадао дебели снег, а испод снега клијају пролећне песме.
Чврсто и добро компоноване представе у „Бухи“ су дуговеке. Приказују се годинама, неке и деценијама, јер непрестано долази нова публика. Бајка је вечна свежина позоришта, а ваљано позориште за децу је предворје значајног театра за одрасле.
Редитељ жели да кроз представу проговори својим гласом, да на ствари погледа властитим очима, одупре се разним шаблонима. Редитељ ослушкује себе, тражи своју исповест, свој начин рада с глумцима, свој рукопис у композицији представе. Том трагалачком процесу може много засметати склоност да се имитира мода, да се следи тренд. Формирање активне и оригиналне редитељске замисли увек је борба против конвенција око нас и у нама. Стварање представе је покушај да се савладају и сопствени шаблони и они које колпортери нуде као „последњи крик“.
Обликујући представу, редитељ никада не сме да заборави децу којој је она намењена, децу која много виде и осећају све дисхармоније у њој. У својој игри деца су изузетно надахнута и доследна. Критеријум из игре она преносе и у позориште.
На крају, рекао бих да није ствар у томе је ли представа за децу грађена с много или мало речи, је ли иноваторска или традиционална. Ствар је пре свега у томе како је осмишљена и остварена, до које мере су се све редитељске интенције кроз феномен глуме (и других компонената представе) претвориле у конкретну и узбудљиву сценску целину.
Дејан Мијач
Ко ради представе за децу има велику обавезу да рачуна на начин игре као инспирације. Важна је чак и стратегијска организација пробе као игре. С друге стране, ликовно мора да преовлађује над значењским. Деца не слушају речи у смислу апстрактног повезивања у значењске синтагме. Појмовно долази после, превласт ликовног и музичког, покрета и дизајна важни су у представама за децу… Али и за одрасле. А управо је зато добро да сви редитељи прођу кроз рад за децу јер могу битне ствари да науче. Све оно што се види у драстичном обиму у експериментима у некој мери налази се у позоришту за децу.
Глумци у „Бухи“ су спремнији да раде, оријентисани су да употребе све што им је могућност, што у драмском позоришту често није случај. У „Бухи“ они стално крећу од нуле, улажу све, без питања да ли се ради о кореографији, певању. Друго, глумци су увек ту имали комплекс „немогућег простора“ у коме раде, па су желели да га надмаше на сваки начин, а то је могуће само игром.
С једне стране је ђачка, пубертетска публика, они су најбољи гледаоци кад је представа добра, најгори кад почне да се распада јер напросто игноришу глупост. С друге стране је она мања публика, која није ровашена педагогијом, није прошла цепљење, стављања у калупе и има оно рудиментарно ка чему треба управити представу. Јер ако то не дирнете, ма како естетизована или цинична – представа не ваља, а свака представа, у било ком позоришту, мора да дирне у човеку – дете.
Донка Игњатовић
Дошла сам после Академије у позориште за децу – Позориште „Бошко Буха“ – свесно, помирена да можда никада нећу играти Шекспира, ни Молијера, Чехова, ни Нушића, ни Брехта… али ћу зато играти за радозналу, бистру, отворену, спонтану и радосну публику. Слутила сам да се упуштам у племениту и одговорну мисију: уводити дете у зачарани свет уметности, упознавати га на самом прагу живота с новим, другачијим световима у којима ће се оно суочавати с непознатим, откривати себе у другима… Знала сам да је то важан колико и деликатан посао. Желела сам да га обављам с пуном пажњом, чиста срца, најбоље што могу.
Кад сам схватила шта деци значи представа, кад сам видела њихова зајапурена лица, повишену температуру од узбуђења, кад сам чула њихов смех – загрцнут, кликтав, звонак – неупоредив можда једино с тишином кад остану отворених уста без даха, што се дешава ређе, а мени је драже – знала сам да сам на правом месту, али да ту нема шале и да се ваља потрудити и предати до краја. Није било лако и није ишло брзо, али је изазов био вредан заноса и труда.
Донка Шпичек
Захваљујући „Сусретима четвртком“ почела сам сарадњу с „Бухом“. Била сам неколико пута члан Савета позоришта. Тадашњи директор театра била је Ђурђинка Марковић, сјајна жена. Разумеле смо се, лепо сарађивале. Долазила је код мене на Сусрете. По завршетку, изађем сва узбуђена и усплахирено је питам како је било, јер врло сам поштовала њено мишљење, а она ме погледа па каже: „Што вам је леп тај брош.“ Тада сам научила да ономе ко је нешто урадио, извео, не треба одмах рећи ни добро ни лоше. Јер он је уложио себе, егзалтиран је… Треба малко да одстоји. Ђурђинка би приликом нашег следећег виђања врло темељно и прецизно одговорила на пре неког времена постављено питање, тј. анализирала и оно што ваља и оно што не ваља.
Упознала сам и све глумце, тесно сарађивала и са, како се то каже, „Бухином“ техником. Технички директор позоришта био је Веља Ђорђевић, диван човек. Баш ми је драго што, сад када га нема, позориште додељује награду с његовим именом. А тада, позовем телефоном: „Вељо, треба ми ово, треба ми оно…“ А Веља све може, зна…
Волим људе у позоришту и поштујем их. Мислим да је у њему свако важан, и глумац и спремачица, и декоратер и расветљивач… Оно је нежна и осетљива биљка, реалистична бајка у којој су стварно сви битни. Мислим да се у овом позоришту свих ових година, бар ја тако осећам, негује тај лепи однос.
Мислим да дечје позориште, да Позориште „Бошко Буха“ треба да негује бајку. Уколико децу не будемо учили да будни сањају и да следе своје снове, шта ће од њих бити? Треба и да се обрадују и да се заплачу због принца или принцезе, вештице, краља… Убеђују ме да ново време носи нове форме и нове теме, а ја мислим да оне, какве год да су, не искључују и не негирају бајку.
У „Бухи“ сам упознала госпођу Гиту Предић Нушић, ћерку нашег чувеног писца. Била је то, и још увек је, огромна част. Упознала нас је Ђурђинка Марковић. Било је, благо речено, веома пријатно слушати је. Мислим да можда одатле и потиче моја снажна љубав према позоришту. Она је била изузетна особа која је умела да власт, државне властодршце, аргументима, тихим и топлим гласом, без много буке, убеди у шта треба, и објасни шта позориште треба да буде и шта му треба дати. И опет долазимо до тога шта значи права прича, разговор, аргументима поткрепљено искрено уверење. Морате веровати у нешто да бисте некога убедили. Ја сам кроз свој живот и рад веровала. И ма како у овом времену у ком живимо то деловало губитнички… они који верују су људи који покрећу свет. Да нисам веровала у све што сам радила, не бих ништа ни урадила.
Горан Шушљик
Не пишем ово као сећање. Више као упутство за употребу. За оне који ће доћи.
Била је тек почела зима. Ушуњах се кроз фоаје, тада мрачан, и уз црне степенице, до бифеа. „Буха“ нема салон. „Свети Сава“, почетак деведесетих. Страх сам крио у студентском капуту. Потребно је увек мало среће, па онда тај неко који вас намирише, мене је Милан. Можда први пут кажем му: хвала. Али бити спреман, то је све. Позориште је за мене и даље страст. И људи. Позориште је за мене и даље рад. Вера и рад. И много људи с којима делиш страст. Мораш бити спреман да оставиш барем два колена на том олтару. Болеће те заувек. Био сам принц, па опет принц, па опет, онда одједном, на срећу, вештица, на потпетицама, уњкава, код Јагоша. Умрех, никад срећнији, урличући као Меркуцио. Сад знам, све сам научио у „Бухи“ и све сам пробао. И летео. Да не падам, често и пресудно придржавао ме је Пане. Љутите се на управнике као на очеве, да бисте их волели. Мој је био прави. Ршум ми је дао и стан и храну. А песник. То је важно. Попио сам ту, у том бифеу довољно, да више не морам. Не касним на пробе више од десет минута од тада. Не сећам се ниједног дечјег лица. Надам се да се неко од њих мене присећа. Није то пресудно. Говорио сам Шекспира први пут њима, ту, између тог кратког просценијума и Кепе иза леђа. То ме је направило човеком, оваквим какав сам. И режирах први пут на том истом просценијуму, Шекспира. Са Кепом. Дакле све је ту, у „Бухи“, могуће.
Ако сам негде у позоришту био срећан, то је било ту. И много пута несрећан, али тако је то. Живети у позоришту, то добих на дар. Оставити колико можеш заузврат.
Јагош Марковић
Било је дивно (прва је била „Сан летње ноћи“, пре три деценије, имао сам 22 године)… Те представе још увек волим и тадашња „Буха“ је један од лепших делова мог позоришног бића и мог сећања… Учили смо и расли заједно и давали целог себе… сви. Хвала свима а најпре Ршуму, који нас је окупљао и држао. Били смо добар тим (од Олге и Боде, Неше, Дуде, Донке, Вујкета, Зоце, Горана, Сашке жуте, Дује, чаробног Манде, преко Милана, Донке, Зокија, Томе, Љиље, Мире, Дејана, Персе, тетка Мице и Станке, а како да не поменем Кепу и Слобу без којих ми није било рада, и диве театарске Љиљу Мркић Поповић и Божану Јовановић)…
Шта је „Буха“ данас, стицајем околности не знам тачно, али верујем у дар тог одличног ансамбла и љубав свих запослених… јер дух места је увек исти. Надам се… Садашњој и будућој „Бухи“ желим од свег срца пуно успеха и честитам јубилеј сећајући се свих великана који су ту радили и поздрављајући надолазећу младост. Искрено. До сусрета у новој дворани на старом месту, на Тргу републике (све друго би био пораз наше културе) позориште треба да (до тада) идејама и квалитетом онога на сцени подсећа јавност на сопствену неопходност и нужност нашег најважнијег позоришта. Најважнијег јер се у њему улази у дух будућности која нас чека и која ће неминовно доћи. То су наша деца.
Љубица Бељански Ристић
Увек изнова, отварајући сајт Позоришта „Бошко Буха“, да бих прочитала шта је на репертоару тог тренутка и нешто више о представи коју намеравам да гледам, отварам и испочетка читам уводни текст „О позоришту“, по ко зна који пут, с неким чудним осећањем утврђивања поштовања и дивљења. Замишљам ту 1950. годину и Гиту Предић Нушић и Ђурђинку Марковић како се договарају, како окупљају око себе уметнике и како се боре да би се основало и прорадило једно позориште намењено деци, позориште које треба да буде градско, професионално, репертоарско, квалитетно и атрактивно, са највиђенијим позоришним ствараоцима који ће стремити да своју младу публику „кроз изазване импресије забави, поучи и оплемени“. Размишљам о свим годинама које су следиле, о постојаности ове куће позоришне бајке, сценске поезије и чаролије, игре и авантуре, о том великом послу и одговорности да се нешто тако деси, да траје, без обзира на све турбуленције и промене, и да се развија не губећи ни снагу ни вредности које промовише.
Да сам детињство провела у Београду, сигурно бих одрастала у Позоришту „Бошко Буха“, познавала му сваки кутак и гледала све представе, знала напамет све текстове, била бескрајно радознала и упијала све што на сцени или у бифеу раде и говоре сви ти необични позоришни људи, понекад и играла у великим представама и, наравно, правила своје поставке играјући се позоришта и организујући га у дворишту или у школи у свом разреду, уз велико одушевљење учитељице, која је увек имала спремну и добро увежбану ђачку позоришну дружину и тачке за приредбе…
Али одрастање уз позориште није само привилегија детињства. И као што у једној лепој песми, којој више и не знам ко је аутор, песник поручује да расподелимо детињство на све године живота, ја сам у Позориште „Бошко Буха“ први пут ушла као одрасла, као гледалац или пратилац деце коју сам доводила на представе, а тек касније и као сарадник и неко ко не долази само као публика; долазак у позориште, чекање у холу да се отворе врата и уђе у салу, тражење места, опуштање у ишчекивању да представа почне… увек доживљавам с пуно емоција. Могла бих написати књигу о тим тренуцима, о том тако снажном и великом дечјем узбуђењу када се угасе сва светла и настане потпуни мрак, када жагор утихне и из тог тренутка потпуног мрака и тишине искоче дечји узвици, уздаси, питања, смех, па и понеки плач… И онда завеса почиње да се диже, светлост, музика… и представа почиње… Постајемо део фасцинације и хипнотичког деловања чуда које се зове позориште.
Љубомир Драшкић
У „Бухи“ су радили најбољи наши редитељи – Беловић и Дедић на почетку, онда је дошао Ступица и направио „Сусрет“, који је по мом мишљењу био преокрет. Позориште је тако постало полигон за редитеље који су установили Гита Предић Нушић и Ђурђинка Марковић. Наиме, ако се за децу не ради најбоље – онда то постаје накарадно. Данас готово нема разлике у игри за децу и одрасле. Период, како га ја зовем, „глуме налик на тепање“ је прошао.
Захваљујући својевремено Ђурђинки Марковић у „Буху“ је уведена таква дисциплина, можда мало престрога, да су се максимално поштовали рад, време, за разлику од других позоришта. У овој кући се све знало. Друго, она је имала страхопоштовање према редитељима – шта год да кажу, мора да се реализује. Зато је било веома пријатно и лако радити у „Бухи“, а није било ни проблема с новцем.
Паоло Мађели
Драго, малено Позориште „Бошко Буха“,
Можда (ајме!) твоја седишта више нису испуњена сламом, а твоје као за лутке малене собе не воде више до оног малог чудесног бифеа, где си, драго моје, после проба, имало моћ да умножаваш хлеб и рибу (а Богу хвала и алкохол). Кад мало боље размислим, никада ми није било јасно одакле су, до дубоко у ноћ, стизале све те божанствене ствари; можда су то била привиђења, али и то је у реду – ионако нико није успео да, на убедљив начин, објасни ману у пустињи.
Драго моје, већ те одавно нисам видео, можда су чак покушали и да ти прошире сцену, ону твоју савршену минијатуру, твој трбух спреман да прихвати џиновске снове попут утробе која је прихватала све велике сневаче – од Јоне до Пинокија. Како су те променили, ако су те променили, ја не знам и не желим знати; у мом сећању остало си савршено и на срећу нико никада неће успети да те промени у мојој глави. Лоботомији, надам се, неће прибећи.
(…) Пре свега, молим те да наставиш да штитиш и уливаш снагу и машту мојим глумцима (они нису остарили, и никада неће). Из пристојности не желим да их набрајам, било би глупо, ти их одлично познајеш. А онда, још једном ти понављам: не примам лоше вести. Враћам их пошиљаоцу.
Подучи, стрпљењем које ти је својствено, младе глумце занату. Мази их, али немој да заборавиш ни да их доведеш у неприлику, натерај их да се понекад расплачу од беса; или се поздрави с њима, или им помози да одрасту свесни свог заната. Да, да, јер пре но што постану уметници, треба да буду савршене занатлије; а без патње, ти то барем добро знаш, ништа се не може научити.
И молим те, избиј им из главе ону глупу идеју да је позориште за децу нека посебна врста позоришта, да у њему постоји проблем разумевања. Нас двоје знамо да то није истина. Научило си ме да је дечја фантазија много већа и слободнија од маште одраслих. Сада већ сви знају да, док се одрасли свим силама труде да униште овај свет, деца плове очију упртих у небо, или се провлаче кроз тајанствени тунел све док не пронађу центар наше Мајке земље и пролазе „кроз“ њу ако то желе. Ући кроз малену рупу на Јужном полу да би купили сладолед на Северном, а вратити се кући у влажном и топлом трбуху кита, за њих је авантура од двадесетак минута.
А одраслима…
Све у свему, драго моје, молим те да свим мојим младим и старим колегама (глумцима, режисерима, писцима) ствараш непремостиве тешкоће ако у твоју утробу уђу с оном сулудом идејом да је позориште за децу „неко другачије позориште“.
Али зато дај снаге оним генијалцима за драматургију да на репертоар ставе, на пример, једног „Хамлета“, па ћеш видети како ће од тога испасти нешто много лепше од онога што твоје надмене колеге често раде у великим позориштима. Покушај, сигуран сам да ће и Вилијем због тога бити срећан. А твоје ће колеге умирати од зависти.
Не повлађуј никада људима који немају храбрости да истражују, јер у позоришту су најопаснији они задовољни собом и репертоарима по устаљеним формулама. Знаш добро да сви који су престали да истражују немир у себи немају ништа да испричају ни другима. Молим те, раскринкај их, прогутај их. Заклони их својом завесом.
Настави да од свога постојања правиш вечити празник, свестан да за тебе не постоје табуи, забрањене књиге, приче које се не могу испричати, да не постоје језици који се не могу артикулисати, књижевне врсте којима се не може прићи, нити неоствариви снови. Напротив – управо то је твој живот. У теби сам се увек осећао слободан и на томе ти захваљујем. И немој да заборавиш да снажно, снажно загрлиш све моје старе другаре с којима сам делио пустоловину, као и да искрено пољубиш све нове које нисам упознао. Шапни им нежно на ухо: „Ово је пољубац који вам шаље један од вас, један од оних који су делић свог живота оставили ту – унутра.“
И коначно, поносан сам што сам те познавао, што сам био гост твоје утробе, што сам радио у њој.
Ти, тако младо, сада имаш нови задатак: да надживиш хроничну глупост политичара који управљају светом у ово јадно доба у коме је све фалсификат, кад је истину теже наћи но иглу у пласту сена.
Преживи, драго моје, настави да идеш напред, али увек у супротном смеру од других. Настави и имај снаге и храбрости да схватиш да ћеш модерно наћи само ако успеш мирно да погледаш уназад, ако покушаш да допреш до суштине хуманости. Јер тебе и мене интересује хуманост, зар не? Све остало је мамац за глупаке.
Поводом ове твоје годишњице шаљем ти искрене жеље да живиш бар још милион година.
Каткад се сети и нас, онда када нас више не буде било, као што сам сигуран да се данас сећаш оних који су већ отишли.
С љубављу, увек твој, Паоло Мађели
Мира Адања Полак
Позориште „Бошко Буха“ је за мене увек било незаобилазан сегмент општег образовања… Децу учимо да иду у позориште.
Ту не може да ради глумац без талента… Једноставно га не приме.
Ту се полаже испит: на свакој представи деца сурово пресуђују.
Данас осведочено добри глумци имају у својим биографијама почетке на сцени „Бухе“ и припадност овом ансамблу као доказ квалитета и талента.
Моја прва ТВ репортажа била је први наступ Неде Арнерић у овом позоришту, у представи „Плаво и црвено у дуги“. Сећам се завиривања иза сцене са Михаилом Тодоровићем Кепом, инспицијентом… То су они људи које не видимо на сцени, а без којих се не може.
Једна од њих је и кројачица Радмила Томовић, чувена Мица, која проучи улогу како би и костим глумца имао заслужени наступ.
И обућар Милић Игњатовић, који прави ципеле да глумац лако ходи и скакуће по сцени.
Не заборављам радост када је моја прва унука Лара Полак учествовала, са четрдесеторо деце, у легендарној представи „Мајстори, мајстори“ Горана Марковића у режији Милана Караџића.
Па онда слика – директор Позоришта Манда који стално држи отворена врата. Маестрално се игра и Позориште води заједно са глумцима.
Велики празник и узбуђење пред сваку премијеру…
Позориште „Бошко Буха“ је бедем у коме вам, ако вас пусте и ако умете, буде добро, лепо и топло око срца.
Предраг Панић
Од позоришта не можеш ништа да очекујеш, оно ти једино пружа шансу да даш, и то је његова вредност. Деца хоће да пристану на све, али не и све да прогутају. Њима је лако манипулисати, али онда боље да нису дошли у позориште. Ми у „Бухи“ већ годинама не комуницирамо са децом у смислу питања и одговарања, а успевамо да им задржимо пажњу. „Буха“ има свој језик, а бајка је чудо и то је кључ. Чак и кад ћуте – то је тренутак ишчекивања и за децу и за глумца. Не знаш каква ће реакција наступити, а публика је наше огледало. Волим да кажем како је ово колевка позоришта у Београду – у смислу оних који играју, али и оних за које играмо.
Мира Сантини
Да ли је традиција терет? Сваки бухер (члан „Бухе“), исказано или не, сукобљава се и сусреће с овим питањем. Одговор је потврдан – јесте, драгоцен терет. Дуговеке представе, попут „Бајке о цару и пастиру“ и „Украденог принца и изгубљене принцезе“, осим сталне свежине у сусрету с новом публиком, младим члановима који су ускакали у поједине улоге значиле су најбољи могући улаз у професионални рад овог својеврсног позоришта дисциплине. Јасне фабуле, добро профилисани ликови и наглашени сукоби, маштовите перипетије и надахнуто разрешење – враћање у нормалу и поновно задобијање равнотеже, све је то било стилски читко и атрактивно изнето у редитељској и у сценској презентацији. Редитељска машта, а у „Бухи“ могу да раде само маштовити редитељи, омогућавала је увек да се познати шаблон и препозната шема изнесу новом енергијом и савременим ритмовима на нов начин.
Слободан Нинковић
Публика у „Бухи“ најбоље покаже реакцијом шта ваља, а шта не. Ето, Змај у „Василиси Прекрасној“ по свим мерилима је негативан јунак који заслужује да буде извиждан. Али на крају добија велике симпатије, јер се сви сажале на њега. Глумци који нису имали прилику да играју за децу закинути су за велико искуство. „Буха“ би требало да направи уговор са Академијом да глумци друге или треће године имају обавезу, праксу да раде овде бар годину дана. Рад у „Бухи“ је сјајан за кондицију, тренинг, најбезболније се дође до сценског искуства, а овде лако прихватају младе људе, што је изузетно важно за самопоуздање.
Зорица Јовановић
У „Бухи“ се много ради, за младог глумца су то погодни услови. Кад сам дошла, одмах сам добила главну ролу са сјајним редитељем. У другим позориштима није тако, питање је да ли ћете икада стићи до велике улоге. А ја, ето – тако изгледам, ситна сам, могла сам само девојчице да играм.
Као мала увек сам била тужна, а овде ми се све вратило – и лепота, и радост у животу. У „Бухи“ останете дуже дете. Привлачило ме и то што скачемо, играмо кловнове, а истовремено развијамо и све наше духовне могућности. Рад на улогама је увек озбиљан.
Александар Поповић
Било ми је три године када су ме родитељи први пут одвели у позориште. То је било Родино позориште. Давало је своје представе у великој сали Коларчевог народног универзитета. Не сећам се шта сам гледао, али се сећам да сам био невероватно узбуђен и крајње потресен. Био је то преломни тренутак у моме малом животу. Од тога дана почео сам да живим на граници стварног и нестварног и то ми је живот чинило лепим, радосним и узбудљивим.
Разуме се, од тад сам редовно тражио да ме родитељи воде у ово позориште. Тамо сам на сцени први пут видео Дубравку и Бојану Перић, Каћу Обрадовић, Иванку Драгутиновић и многе друге са којима сам се касније као уметницима сретао у животу. Ваљда је стицај околности хтео да после петнаестак година и сам кренем тим путем.
Јасно, ја сам дечјем позоришту много дуговао за формирање своје личности, зато је сасвим разумљиво што сам у свом списатељском раду са особитим задовољством писао и за дечја позоришта, чак у осам наврата. За Позориште „Бошко Буха“, правог и часног наследника оног Родиног позоришта, написао сам „Пепељугу“, „Црвенкапу“ и „Снежану“, у ствари три најпопуларније бајке приредио сам деци за сцену онако како сам их ја доживео.
Данас се сећам тога са задовољством, јер било је у том раду лепог дружења, много стваралачког поштења и правог уметничког става. Уз сву скромност не треба прећутати да је било и резултата. „Пепељуга“ у режији Мирослава Беловића доспела је чак на Венецијанско бијенале. Занимљиво је да је „Црвенкапу“ и „Снежану“ режирао данашњи управник Атељеа 212 Љубомир Драшкић, односно да је он уз режију мојих дела „Капе доле“ и „Друга врата лево“ тако био редитељ који је највише режирао дела која сам ја написао, чак и више од мог највећег позоришног саборца и пријатеља Небојше Комадине.
Тако је било то.
Србољуб Луле Станковић
Дете је једна велика тајна. Дете гледалац још већа.
После скоро четрдесет година рада за децу у драмским и луткарским позориштима, и на телевизији, признајем да о детету гледаоцу знам отприлике исто онолико колико и на почетку. Уз то, не верујем ником да о дечјој публици зна нешто одиста суштински.
Мислим, међутим, да сам сазнао нешто друго.
Питања су погрешно усмерена, проблем је погрешно постављен.
Не треба радити за дете у гледалишту.
Уместо тога, ваља мислити о томе какав човек желимо да сутра постане то дете. Хоћемо ли да израсте у покорног, учтивог, углађеног и устајалог грађанина, памети једносмерне, духа сувог и везаног конвенцијама, спремног на компромисе, на пристајања, на свакодневно повијање кичме и подвијање репа? Или сневамо о слободном, усправном, маштовитом грађанину песнику, способном на непристанак, спремном да се не слаже, да мења и руши све што не ваља?
Бирајмо репертоар, правимо и играјмо представе за тог сутрашњег непослушног грађанина, помозимо му да се оспособи да себи сагради свет какав жели! Деца ће такве представе сасвим сигурно волети.
Дете гледалац, наиме, још је слободан човек, још није издресиран, још није спутан свим оним чему су нас одрасле школа, породица, друштво и „живот“ научили.
Мислим да то значи – „Играти боље но за одрасле“.
Миња Дедић
Да ли сте били на некој манифестацији за децу? На некој доброј? Видели сте – гледаоци и личности са позорнице су једно. Смеју се заједно, плачу заједно. Право позориште. И – враћају веру у ову неуништиву уметност, потребну, и те како потребну, свежу, спремну. Волим да радим у таквом позоришту.
Олга Одановић
У „Бухи“ се много ради, а то је за младог глумца драгоцено. Кроз то позориште прошли су многи велики глумци. Деца су фантастична публика. Они једноставно траже пуну пажњу. Не желе да им буде досадно и то ти на свој начин дају до знања, као што ти показују да маестрално разумеју не само језик игре и симбола него и најозбиљније теме и питања. Али под једним условом – ако си искрен.
Оља Грастић Јелић
Поклонила сам својих десет најлепших година деци која долазе у свој театар „Бошко Буха“. Деца су најбоља публика, па је стога за мене велика част кад чујем да ме воле. Из представе у представу време брзо тече. Као да је јуче било кад су се врата Академије затворила и кад ми је професор Јозо Лауренчић рекао: „Оливера, живот је театар, а публика у њему једини исправан судија за вредност глумца.“ Нисам драмска првакиња јер тога код нас нема. Час сам принцеза, час обична девојчица. Из главне улоге прелазим међу статисте. То ми допушта да се одморим од текста, али да ипак будем пред живахним очима најбољих критичара.
Јован Ћирилов
Увек ми је било жао што сам био већ увелико одрастао када се Позориште „Бошко Буха“ нашло на својим врхунцима. Да сам се доцније родио, имао бих и ја позориште свога детињства. А није мала ствар имати тако добро позориште у својим успоменама.
Иако дете није свесно свих разлога зашто је једно позориште добро – духовити репертоар, садржајна режија, ликовност у најбољим традицијама једне културе, образовани и даровити глумци – ипак у дечјој свести таложе се све те уједињене вредности као јединствена целина, која трајно остаје у искуству одраслог човека.
А када је у питању Позориште „Бошко Буха“, управо је реч о таквом позоришту, о позоришту које је било добро замишљено, добро вођено, развијано, затим и вољено, зато и данас на добрим темељима, без оних великих криза које су доживљавала сва остала београдска позоришта ових неколико последњих деценија. (…)
Нисам имао срећу, као што рекох на почетку, да у то позориште долазим као дете, родио сам се одвише рано; нити да у њега доводим своју децу, то већ игром случаја и своје биографије, али сам се често у „Бухи“ осећао као дете, радовао и навијао за његове јунаке на сцени, заједно са децом и родитељима Београда.
Тагови
