Рођен сам 29. августа 1989, у Београду, у болници „Драгиша Мишовић”.
Имам их више, издвојићу неке: Ћу, Уки, Урке, и мој омиљени Чемпа, Чемпа рол.
Одличан ђак, ђак генерације, вуковац. Откуд ја на глуми, сви се питају, али питам се и ја.
Завршио сам Академију уметности у Београду, у класи професора Ивана Бекјарева.
Да нисам глумац, вероватно медицином или бих волео да будем неки бизнисмен.
Моји отац и мајка.
Пре сам спавао и одмарао се, а сад чувам дете.
Ишао сам неколико пута с родитељима и са школом, али представа не могу да се сетим, давно је било.
Прва улога у „Бухи” је представа „Царев заточник”, у којој сам играо Пастира Јована, у режији Милана Караџића.
Има више улога које стварно волим да играм, али ако бих неку посебно морао да издвојим, нека то буде ћерка Дара из „Госпође министарке”.
Много колега је одиграло дивне улоге у овом позоришту, али издвојио бих Горана Јевтића, „Госпођа министарка”.
Сва „Бухина” гостовања су за памћење зато што се лепо дружимо, играмо, лепо радимо. Ипак највише памтим гостовање из Црне Горе, Тивта.
После „Оливера Твиста” деца често дођу и кажу да лепшу представу буквално у животу нису гледали и то нам је онако, баш, вау! Мада, они имају девет-десет година, тако да не знам ни шта су стигли да погледају за то време, али лепо је када тако нешто чујете.
Што сам се као млад запослио и што сам постао члан Позоришта „Бошко Буха” и што сам, ево за више од 10 година, одиграо бар хиљаду представа.
Урош Јовчић
Глумац
Сви знамо причу о лепој и доброј девојци која не одустаје од праве љубави, чак и када је спречавају зла маћеха и две размажене полусестре. Очигледно да постоји нека магија у овој причи. А како и не би постојала кад су ту и Добра вила, и бундева која постаје кочија, и… Оставимо, ипак, и неколико изненађења.
Када њена тетка Дета постане сувише заузета да брине о њој, девојчица-сироче Хајди долази из града код свог „деде чудака” на село, у алпске планине, и доживљава чудесан контакт с природом. Други ликови, већ дуго огрезли у својим свакодневним животима, проблемима и предрасудама, доживљавају чудесне сусрете и тренутке са овом девојчицом отвореног срца.
Велика Британија осамдесетих година 20. века, ера Маргарет Тачер. Тинејџери носе кожне јакне, слушају панк-рок и исписују графите по зидовима. Тинејџер Адријан Мол другачији је од других… а опет тако налик својој генерацији.
Комедија „Игра” (за четири глумице и три глумца) настала је из идеје да се размотри свет у којем живимо и који остављамо у наследство младој генерацији. Комад без класичне драмске структуре све догађаје и питања сагледава очима девојке којој углавном сви замерају да је незаинтересована за догађаје око себе.
Сиже овог комада је врло једноставан: провалник улази у стан имућног човека, а у послу га омета телефон који константно звони. Немајући куд, он се јавља, а с друге стране је нико други до – његова жена.
После тешког живота у сиротишту, Оливер Твист бежи у Лондон где упознаје уличну децу, али и Фејгина, вођу групе дечјих џепароша… Нижу се комичне, али и мелодрамске и трагичне ситуације и догађаји који буде емпатију и сазнање да права снага лежи у солидарности и детињој неискварености.
Представа Татјане Мандић Ригонат с Гораном Јевтићем у улози министарке далеко је од обичне адаптације чувене Нушићеве комедије. Она је стилски провокативна, политички ангажована и користи травестију као симбол политичког преоблачења.
Наша сцена је место где деца први пут доживе бајке уживо, тинејџери открију моћ глуме, а одрасли се подсете зашто уметност покреће свет.
„Мачор у чизмама” је чувена бајка о бистром и предузимљивом мачору који помоћу спретности, мудрости и, наравно, чизама помаже стидљивом Тодору, најмлађем сину млинара, да освоји руку принцезе Анастазије. Ово је прича о пријатељству, оданости и преузимању иницијативе.
