Године 1986, у Београду.
Имам, али нећу да вам кажем.
Одличан.
Факултет драмских уметности у Београду, у класи Биљане Машић.
Била бих археолог.
Моја мама.
Имам толико идеја, не знам шта ћу пре. Углавном пишем, компонујем, свирам клавир, тренирам…
Апсолутно! Одрасла сам у шминкерници, нисам ишла у вртић, моја мама је овде радила 30 година. Прва представа у коју сам се заљубила је „Снежна краљица”. Због ње сам уписала академију, желела сам целог живота да одиграм Герду, али нисам.
У „Малој сирени”, играла сам птицу.
Омиљени су ми Вилењак из „Немуштог језика” и Аждаја из „Чардака ни на небу ни на земљи”.
Све су моје колеге феноменалне и много их волим, али прва ми пада на памет Јелена Тркуља у „Убиству у Оријент експресу”.
„Оливер Твист”.
„Питам се, питам, колико сам битан” у Котору.
Док смо играли „Пепељугу”, викали су ми да сам ругоба.
Што нисам престала да будем дете.
Погледај видео
Теодора Ристовски
Глумица
Ерленд Лу, чувени норвешки савремени писац, и један од омиљених писаца домаће читалачке публике, написао је и серијал књига за децу чији је глави јунак возач виљушкара Курт.
Сви знамо причу о лепој и доброј девојци која не одустаје од праве љубави, чак и када је спречавају зла маћеха и две размажене полусестре. Очигледно да постоји нека магија у овој причи. А како и не би постојала кад су ту и Добра вила, и бундева која постаје кочија, и… Оставимо, ипак, и неколико изненађења.
Комедија „Игра” (за четири глумице и три глумца) настала је из идеје да се размотри свет у којем живимо и који остављамо у наследство младој генерацији. Комад без класичне драмске структуре све догађаје и питања сагледава очима девојке којој углавном сви замерају да је незаинтересована за догађаје око себе.
Ово је представа потпуно другачија од свих других. Као ансамбл који се превасходно обраћа дечјој публици, глумци Позоришта „Бошко Буха” радо су прихватили изазов који је пред њих поставио редитељ Борис Лијешевић: да се врате у сопствено детињство.
Сиже овог комада је врло једноставан: провалник улази у стан имућног човека, а у послу га омета телефон који константно звони. Немајући куд, он се јавља, а с друге стране је нико други до – његова жена.
После тешког живота у сиротишту, Оливер Твист бежи у Лондон где упознаје уличну децу, али и Фејгина, вођу групе дечјих џепароша… Нижу се комичне, али и мелодрамске и трагичне ситуације и догађаји који буде емпатију и сазнање да права снага лежи у солидарности и детињој неискварености.
