Рођен сам у Лозници, 29. 8. 1982.
На Академији сам добио надимак Маћа. Мој другар Милутин (друга клупа до врата) први ми је наденуо такав надимак. Користе га баш блиски пријатељи.
Био сам у основној школи вуковац, средњу сам завршио са одличним успехом.
Студије сам уписао на Факултету драмских уметности у Београду у класи Гордане Марић 2000. године.
Од најранијег детињства нисам ни помишљао нечим другим да се бавим. Можда је било идеја да постанем пилот, полицајац или лекар, али врло брзо сам схватио да као глумац могу све то да будем.
Немам неких узора, увек сам се дивио Брандовим бравурама, а кроз посао сам се дивио и колегама које сам сретао кроз пројекте.
Слободно време је увек везано за породицу, пријатеље и природу. Понекад волим да радим столарске послове, играјући се с дрветом и правећи разне практичне ствари.
Нажалост, као дете никада нисам био у прилици да посетим „Буху”, мој први улазак у Позориште „Бошко Буха” био је с првим пројектом.
Мислим да ми је прва улога била у представи „На слово, на слово” у режији Алисе Стојановић.
Ух… Имам их, не једну омиљену већ „пун џак”. Од Моглија, преко гђе Нате Стефановић, а тренутно ми је најудобније у улози Кардинала Ришељеа…
Маестралан Горан Јевтић као Живка, Немања Оливерић као Анка, такође Немања Оливерић у представи „Оливер Твист”…
„Твоје и моје”. Вртлог емоција и лепота игре, необични концепт где се публика врло лако утапа и поистовећује с причама са сцене.
Било их је доста, али бих издвојио гостовање „Госпође министарке” у Ријеци.
Сматрам да су трајање и континуитет рада и лаганог напредовања мој највећи успех у послу, јер бавити се глумом је маратон, а не спринт. С друге стране, највећим успехом сматрам породицу и своју децу, као и начин на који та породица функционише ван свих устаљених норми.
Погледај видео
Марко Јањић
Глумац
Професор фонетике Хенри Хигинс се клади да ће од цвећарке са улице Елизе Дулитл створити даму из високог друштва, само усавршавајући јој говор и манире.
После тешког живота у сиротишту, Оливер Твист бежи у Лондон где упознаје уличну децу, али и Фејгина, вођу групе дечјих џепароша… Нижу се комичне, али и мелодрамске и трагичне ситуације и догађаји који буде емпатију и сазнање да права снага лежи у солидарности и детињој неискварености.
