Критике и прес клипинг

„Занимљива представа за децу: ‘Краљевић и просјак’ у позоришту ‘Бошко Буха’“, Слободан Селенић, Борба, Београд, 4. новембар 1956

Једно од најпознатијих дела дечје литературе, „Краљевић и просјак“ Марка Твена, доживело је своју драматизацију у компетентним рукама совјетског позоришног радника Сергеја Михалкова, и у том облику дошло до сцене дечјег театра „Бошко Буха“. (…) 

Просценијум са ванредно одглумљеним малим просјаком и просјакињом (Добрила Матић, Драгица Марић Фелба) и независно од текста драме убаченим дијалогом о голубу, постао је од једне провидне симболике код Михалкова, нежан лирски дијалог двоје просјачића, не друштвених критичара или представника једне социјалне снаге већ два мала незаштићена и због тога дирљива детета.

Михаило Фаркић и Слободан Слободановић, носиоци насловних, подједнако важних улога, остварили су краљевића и просјака на начин који има највише привлачности за публику позоришта „Бошко Буха“. Постоји наиме латентна опасност да се у оваквим позориштима не игра за децу, већ према фикцији одраслих о томе како деца примају литерарну материју. Није мала похвала рећи да су ова два млада глумца одиграли своје јунаке, уз помоћ режије, са тачно дозираном наивношћу, инфантилношћу и драстичношћу експресије, која је потребна да би мала публика, ненавикла на суптилније нијансе, емотивно учествовала у сукобу и опредељивала своје симпатије за ову или ону личност.

„Казалиште за мале и велике: Гостовање београдског дечјег казалишта ‘Бошко Буха’“, В. Мађаревић, Вјесник, Загреб, 30. децембар 1956

Четири представе и шест наступа београдског Дечјег казалишта „Бошко Буха“ не само да су биле радостан доживљај за мале казалишне игре него су и изненађујуће откриће за многе старије поштоваоце сценске умјетности. У њему не наступају дјеца или аматери омладинци, као у нашим пионирским казалиштима, него играју одрасли глумци, прави професионални умјетници, под руководством реномираних и искусних режисера. Заиста се може рећи да нам је то гостовање открило једно зрело казалиште – прави велики театар за малу и велику дјецу. А таква су велика дјеца и сви они истински љубитељи казалишта, који отворена срца, и са дјетињим наивним узбуђењем судјелују у чудесној игри, која се зове сценска умјетност. 

„’Краљ јелен’ на сцени ‘Бошка Бухе’“, Слободан Селенић, Борба, Београд, 9. јун 1957

Бајку „Краљ јелен“ Карла Гоција у адаптацији Карла Вајлдмана и у преводу Наде Ћурчије Продановић, режирао је на сцени Позоришта „Бошко Буха“ Миња Дедић са много смисла за модерно у позоришном изразу, не заборављајући и не пренебрегавајући притом својеврсни начин поимања публике којој је представа намењена. Стилизација декора (Миња Дедић) и глуме ишла је у правцу пријатног симплифицирања детаља тачно до дечје психологије. (…) 

Ако се каже да компликована етичка порука бајке постаје после представе деци сасвим јасна – речена је највећа похвала и редитељу драме и ансамблу који учествује у њеном извођењу. (…) 

Из овог ансамбла тешко је издвојити боље и лошије. Готово без изузетка тумачи улога доследно и савесно су пратили јасно дефинисану редитељеву концепцију.

„За дечја уживања“, Слободан Селенић, Борба, Београд, 29. јануар 1958

О дечјем позоришту „Бошко Буха“ пише се неправедно мало и ретко. Оно је – сведочи то између осталог и последња премијера у овом театру – уметнички колектив који је скромним, неприметним али упорним радом претежно младих и врло талентованих редитеља и глумаца створио дечје позориште постављено на озбиљне, принципијелно здраве и промишљене основе.
Треба констатовати, иако је то само у посредној вези са представом о којој говоримо, ентузијазам којим чланови ове куће раде свој посао – у много чему пионирски, без значајне традиције и искуства претходних покушаја. Свака представа у овом театру обелодањује реализацију још једне нове идеје суштинске по карактеру, што у крајњем ефекту оставља онај утисак непоновљиве свежине и идеје која је у театру апсолутно свежа само једном.
Деца уживају у представи „Бајка о цару и пастиру“ зато што пастир у свакој прилици надмудри царицу, цара и мудраца, уживају од првог тренутка зато што, захваљујући упадљивој карактеризацији поједностављеној у смислу карикатуре, врше поделу ликова и својих симпатија. Заједно с њима и одрасли уживају врло интензивно у нонсенсима савршено апсурдног Цара (одлично га игра Слободан Колаковић) који би комотно могао да нађе место у неком систему Луиса Керола, у умиљатости малог, поштеног и бистрог сељачета кога Милан Милошевић игра веома вешто, са много сценског шарма, у готово надреалистичком маниру Милутина Бутковића као мудраца и магарца (не зна се ко га игра) и ванредно пронађеним редитељским цакама које се смењују неочекивано брзо и често.
Срећно пронађене коцке које позорници дају изглед једне велике дечје играчке сценографско је решење (Божана Јовановић) довољно конкретно за децу која још умеју да верују слици и речи, а играчка их подсећа да се ради о игри, представи, што их и навикава на њу.
Говоримо на крају о самом делу, стихованој дечјој бајци Бошка Трифуновића, само због тога што је претходно требало рећи нешто о театру који је открио овог новог дечјег писца, иначе учитеља из Крагујевца. Његови стихови су глатки, риме се појављују природно и ненаметљиво, и драма тако има подједнако много сценског ритма и ритма у тексту. Са нестрпљењем очекујемо да видимо нова дела Бошка Трифуновића, будући да ово прво обећава много.

„Шармантна бајка: ‘Лепотица и звер’ Николаса Греја у режији Миње Дедића – представа која ће се допасти најмлађим гледаоцима“, Ј. Максимовић, Вечерње новости, Београд, 8. октобар 1959

О дечјем позоришту „Бошко Буха“, чини нам се, неопростиво мало пишемо, иако овај колектив обавља и те како корисне послове око стварања и васпитавања будућег културног грађанина и позоришног љубитеља. Па, управо због овог неписања – нека нам буде опроштена егзалтација најновијим београдским позоришним резултатом – намењеним деци….

Позоришни комад Николаса Стјуарта Греја „Лепотица и звер“ оправдано је стекао леп углед у свету (за сцену погодних) бајки. (…) 

Начин на који је Миња Дедић (као гост) на сцени реализовао ову бајку заслужује вашу пажњу: то је збиља маштовито и бајковито рађена представа, са пуно мере и укуса, са лепо обрађеним текстом, са шармом и духом који је адекватан комаду.

„Кишобран за позоришне (не)прилике: ‘Ћорсокак’: Осуда једном друштву“, Јован Максимовић, Вечерње новости, Београд, 7. април 1960

„Ћорсокак“ Сиднија Кингслија у режији Бојана Ступице на сцени Позоришта „Бошко Буха“ спада у боље представе које је ова београдска позоришна сезона избацила на своје сцене. 

Комад приказује живот беспризорника у Њујорку, децу коју је живот упутио споредним колосеком, у ћорсокак из ког тешко да ће бити излаза. Ту су још и гангстери, покоја проститутка и живот богаташа који се само наслућује…

То је једна од најзанимљивијих Ступичиних режија у овој сезони и сигурно његова најбоља сценографија. Целокупни ансамбл „Бошка Бухе“ представља се као уметнички колектив способан да оствари значајне представе, прави и потпуни уметнички доживљај. Велика похвала целом ансамблу који је, уз Ступичину помоћ, узрастао до значајне београдске драмске представе. 

„Филмски речен роман у позоришту: ‘Доживљаји Тома Сојера’ Марка Твена у драматизацији Јована Максимовића и режији Миње Дедића“, Б. Д., Вечерње новости, Београд, 14. април 1961

Премијером „Тома Сојера“ у београдском Дечјем позоришту „Бошко Буха“, једно од најпознатијих дела бриљантног америчког сатиричара, хумористе и приповедача, а и доброг романсијера, Марка Твена, доживело је своју сценску верзију. Редитељ Миња Дедић показао је ванредно познавање психологије, темперамента и односа младих, Твенових личности: оплемењеног авантуризма и несташлука; распаљене, увек гипке маште и, нарочито, простодушне часности и доброте, дружељубља и пожртвовања. Захваљујући, пре свега, њему и изврсној тројки младих уметника – Слободану Слободановићу, Бошку Стошићу и Ољи Грастић, а и осталим учесницима – на сцени „Бошка Бухе“ заиграла је једна изврсна представа која нам је до потресности и искрено и верно дочарала један свет, који су присутни у дворани, зависно од узраста, или већ доживели или у њему сада управо трају. 

„Импресивно и духовито: ‘Биберче’ Љубише Ђокића у режији Мирослава Беловића“, Ели Финци, Политика, Београд, 23. октобар 1961

У оквиру прославе десетогодишњице свога рада, Позориште „Бошко Буха“ приказало је, на затвореној представи, пред својим узваницима, бајку Љубише Ђокића „Биберче“, рађену по мотивима истоимене народне приче. (…) У драмском развијању фабуле млади аутор је показао пуно разумевање сценских закона, и не мањи дар у респектовању дечје моћи схватања. У дијалошкој структури – нарочито у преломним ситуацијама – духовите, често сасвим иронично поентиране варнице давале су овој драмској бајци један сасвим модеран, маштовито персифлаторски карактер. Редитељ Мирослав Беловић показао је изоштрен слух за те ироничне елементе једне старинске бајке, и на њима је, развијајући их сценски са духом и маштом, изградио представу као целину. (…) Глумачки ансамбл овог позоришта свесрдно је прихватио редитељеве интенције, и ову бајку одиграо у полетном ритму и са модерним осећањем за иронично сенчење. Оља Грастић Јелић (Биберче), Михаило Фаркић (Биберче као младић), Божидар Стошић (Свадиша), Слободан Слободановић (Добриша), Добрила Матић (Царица), Живомир Јоковић (Туњо) и други дали су своје улоге са пуним разумевањем и стила бајке и стила редитељевог критичког односа према једном свету који је сав од лаке и лепршаве фантазије. 

Дело је играно у декору Петра Пашића, лаком и поетски лепршавом, и у изванредно украсно стилизованим костимима Мире Глишић.

„Маштом и иронијом: ‘Грдило’ Љубише Ђокића у режији Миње Дедића“, Ели Финци, Политика, Београд, 18. јун 1963 

Успех „Биберчета“, драмске бајке по мотивима из народне приче, охрабрио је његовог аутора, Љубишу Ђокића, и он је у кругу истих мотива настојао да нађе предмет за свој нови комад. Тако је настало „Грдило“, бајка у четири чина, у којој се стара прича наставља у новим околностима, али у истом кругу искуства и са истоветним пулсом духа и маште. (…) Редитељ Миња Дедић оживео је тај безазлени и колоритни свет, лаком и лежерном руком, у свој његовој свежини. У сочном и духовитом декору Владислава Лалицког, пред очима младих гледалаца из ничега је почео да се рађа један свет за себе, један свет из вилинских прича, један свет лепршавог духа и дирљиве маште, али који ипак има и своју људску целисходност. (…) глумачка екипа дечјег Позоришта „Бошко Буха“ са полетом и лакоћом је извршила свој задатак: да и ликове и збивања који нису „од овога света“ прикаже као сасвим могућне, безазленој и безграничној дечјој машти сасвим присне, од његових жеља и снова откинуте.

„Ведро и забавно: ‘Два ведра воде’ Ада Греидануса у режији Миње Дедића“, Ели Финци, Политика, 12. јануар 1965

Пред нама се раскрилила завеса и сцена нас је, изгледом који јој је дао Душан Ристић, одмах и право унела у чаробни свет дечије маште. За трен, као у неком грозничавом магновењу, побојао сам се да ме речи холандског писца Ада Греидануса опет не врате у стварност. Срећом, зебња није била оправдана. Сам писац нашао је у некој старој народној бајци, сасвим прикладну тему и погодио прави тон драмског казивања, тон ведрог хумора и разигране маште; редитељ Миња Дедић, прихватајући као у шали пишчев изазов на путовање у непознато, прикључио је ауторовој ведрини своје чило расположење и његову инвенцију надиграо својом сценском маштом. Глумци су наивно, али са потребном прецизношћу, дали свему конкретан израз. Осећао сам се на овој представи као да сам узео два часа одсуства из живота.

„Експресионизам за децу“, Слободан Селенић, Борба, Београд, 23 март 1966

Лирска лудорија („Леонс и Лена“, прим. ур.) послужила је редитељу Предрагу Бајчетићу да у Позоришту „Бошко Буха“ направи представу намењену омладини. (…) Бајчетић се много више ослонио на поетске валере овог текста и на своју мизансценску имагинацију него на причу која постоји у Бихнеровој лудорији. Уништивши потпуно фабулу, Бајчетић је успевао да створи амбијент ретке сценске лепоте и поетичне речитости, проткан финим односом према општим местима у размишљању меланхоличног кнежевића. Изгледа да се Бајчетић и ансамбл „Бошко Буха“ нису плашили асоцијација које представа изазива и које упућују на Шекспира. Душан Голумбовски је играо Хамлета који се сам себи подсмева у врло савременом маниру, Хамлета који је свесно и Деметриус и Лисандер и који нас на веома лепо стилизовани начин проводи било кроз лавиринте љубави било кроз кокетну меланхолију изазвану размишљањем и ништавности човека. Његов слуга Валерио, очигледно је реплика на Фалстафа с једне, а на Шекспирове луде с друге стране. У извођењу Бранка Вујовића, врло ефектном и допадљивом, није се довољно осећала функција коју треба у представи да оствари профил карикатуре коју је правио. Лена у интерпретацији Оље Грастић Јелић је једна од оних дивних Шекспирових младих девојака које су своју најпоетичнију литерарну тачку досегле у Јулији.

„Дороти као Биберче и Алиса: Л. Ф. Баум: ‘Чаробњак из Оза’, редитељ Миња Дедић“, Милосав Мирковић, Експрес, 20. април 1967

И за децу и за одрасле највеће откриће у овој модерној бајци свакако је „третман вештице“. Јер, по Бауму и Мињи Дедићу, вештице не морају бити бескрајно чудовишне и зле, него, напротив, хуманизоване и маштовито преваспитане придобијају децу за извесне корисне акције и снохватице. Девојчица из Канзаса, која ће ношена сном доживети једно чаробно путовање, познанство са животињама људског срца и људима челичног тела, а затим и спасоносни сусрет са Чаробњаком из Оза, имаће у вештицама и непријатеља и пријатеља. (…) 

Девојчицу из Канзаса тумачила је Јелисавета Саблић, глумица протањене и чисте фактуре, без превеликог стилизаторског пртљага, без барокног цвркутања и кореографског лепршања. Готово да је она сама, и нехотице, осећајући нерв бајке уопште и бајке у сценском таласању, устала против ироничне лакрдије на коју су, после блиставог устоличења Радовићевог и Беловићевог „Капетана Џона Пиплфокса“, прионули били сви редитељи Дечјег позоришта. 

Оно што је, међутим, постао барокни манир редитеља и што је на многим местима привлачило и Мињу Дедића у овој представи, као успешну, уверљиву и ефикасну стилизацију створила је Добрила Матић у епизоди Вештице са запада. Једна епизода, која траје неколико минута само, права је једначина одраслих и деце, дечурлије у одраслима и деце која хоће да превазиђу бајковити механизам начином одраслих. 

Шармом наше варошке деце, нежношћу трикова не много бираних истакао се, опет, Божидар Стошић. (…) 

Спектакуларну вредност представе, технички течно и тачно одржану на малој позорници, допунили су кореограф Даница Живановић и костимограф Душан Ристић, који је андерсеновски маштовито применио и дочарао још једну бајку, још једну сцену. 

„Између Венере и Лолите: Питер Шефер: ‘Концерт’, режија Арса Јовановић“, Мухарем Первић, Политика, Београд, 1. јун 1967

На сцени позоришта „Бошко Буха“ премијерно је приказана скраћена верзија дела савременог писца Питера Шефера „Концерт“. 

У комаду са свега три лица, илустративно, али и духовито и проницљиво, Шефер креира животну климу савремене младежи, њен однос према друштву, политици и култури, љубави и моралу, њене амбиције и склоности, њен сензибилитет и природу њене духовности. (…) 

Шеферовим „Концертом“ у извођењу складног и добро увежбаног трија (Јелисавета Саблић, Божидар Стошић и Душан Голумбовски) вешто је и духовито дириговао редитељ Арса Јовановић. Благодарећи добро конципираним ликовима и њиховим међуодносима, Јовановић је широко отворио врата благотворном дејству хумора, љупкости и комике, у чему су га глумци са разумевањем следили, а особито Јелисавета Саблић као Дорина и Божидар Стошић као Боб. Редитељ се послужио и серијом музичких, светлосних и других сценских ефеката настојећи, осим тога, да Шеферовом „Концерту“ да и карактер општијег сукоба двеју културоносних и животних оријентација. Костими Љиљане Драговић и сценографија Зорана Ристића прикладни и у складу са интенцијама режије. 

„Усхићени и деца и одрасли: Александар Поповић: ‘Црвенкапа’, режија Љубомир Драшкић; А. Кален: ‘Космичке авантуре Мајре Френсис’, режија А. Јовановић; ‘Вечни чар говора’, избор и режија Зоран Милосављевић“, Мирко Милорадовић, Политика, Београд, 19. октобар 1968

Почетак сезоне донео нам је и једну представу која ће изазвати усхићење и код деце, којој је намењена, и код сладокусаца позоришне уметности, па и код строгих критичара. Текст Александра Поповића, знатно инвентивнији и духовитији од претходне „Пепељуге“, нашао је у Љубомиру Драшкићу расположеног и загриженог ствараоца, који ће мимоићи сва конвенционална решења, избећи већ увелико изигране стилизације и „ачења“ и пронаћи најбоље и најсавременије уметничке начине да осавремењену бајку о Црвенкапи презентира данашњем гледаоцу. (…)

Драшкић је радио и надахнуто и поуздано: мало је шта остављао глумачкој импровизацији, још мање је нападно измишљао тек да би измислио, а најмање се служио виђеним и провереним средствима. Ако је Александар Поповић произнео из прастаре „Црвенкапе“ један нови дух, од ситуирања Црвенкапине породице до неочекиваних обрта у развоју ликова (у чему је максимално аутентично решио преокрет у каћиперној и размаженој девојчици – чепи Иванки и у улози старијих, ловца Луке и Баке) – редитељ Драшкић био је довољно храбар да нам бајку саопшти у ритму бит-музике, и уз испомагање духовитим подсмевањем нашим наравима и актуелном тинејџерском велтаншаунгу (јер и такав егзистира, јер и такав треба обележити). 

Драшкић је на тренутке правио одличан, чак лежеран „мјузикал“, чак је целу представу уоквирио као какву модерну оперету. Музика Војислава Костића, кореографија Бориса Радака, музички ансамбл „Стари трачери“ и певачица Анђелка Јовановић учинили су заједно са Петром Пашићем (декор) и Миром Чохаџић (костими) да представа добије данашњу и прозрачну боју, али су – ипак – глумци урадили највише. На првом месту Оља Грастић Јелић (Црвенкапа), Божидар Павићевић Лонга (Вук), Зорица Јовановић Златић (Иванка) и Стеван Макић (ловац Лука). У бравурама Б. Павићевића Лонге уживаће сигурно и одрасли: његова пародија умирања била је незаборавни глумачки подвиг, баш као и цела његова креација у којој није штеђена ни физичка кондиција ни имагинација. Зора Докнић (Мама) и Бера Новаковић (Бака) биле су ненаметљиво љупке.

„Био је вашар, а на вашару… Добрица Ерић; ‘Вашар у Тополи’, премијера у позоришту ‘Бошко Буха’, редитељ Миодраг Гајић“, Милутин Мишић, Борба, Београд, 16. април 1970

Пошто поседује једноставну лепоту поетског језика, динамичну сликовитост у опису радње, стања и ликова, као и ноту присног, непосредног хумора, ова поема има све услове да прерасте у надахнуту сценску игру, веселу комедију нарави.

Велика заслуга што ова представа то у ствари и јесте припада редитељу Миодрагу Гајићу. Дугогодишњи рад са аматерима помогао је овом редитељу да лако и једноставно дође до неконвенционалних решења, ослободи глумце театралности и сплете у једноставно, али понесено и разиграно коло које носи ову сценску играрију (…) 

Скоро би било неправедно истицати било кога из глумачког ансамбла: сви су са истом страшћу и скоро детињом преданошћу учествовали у овој игри.

„Од маште и речи: Премијера драме ‘Рођак Гло и долази Скип’ у ‘Бошку Бухи’, редитељ Арса Јовановић“, Слободан Селенић, Борба, Београд, 17. јун 1971

Две једночинке, једна која прича о добром и наивном Памтиши коме рођак Гло покраде све трешње, и друга која говори о капетану Скипу што хоће да уђе у историју ослобађајући пригњеченог Пфафа, испуниле су једно врло пријатно веће у Позоришту Бошко Буха. Аутор једночинке Зоран Станојевић износећи две наивне догодовштине које ће се вероватно допасти деци, писао је текст у маниру који већ представља неку врсту, наравно радовићевске школе у нашој дечјој литератури . (…) Са много маште и правог занимања пришао је Станојевићевом тексту редитељ Арса Јовановић. Сигурно је да сценско разигравање овог превасходно вербалног текста није био лак посао, и сигурно је да су га редитељ и глумци (а од глумаца нарочито атлетски расположени Божидар Павићевић Лонга), врло успешно обавили. И Лонга и Добрила Матић су са несумњивим разумевањем подашли под основну структуру апсурдног у овом тексту и својом игром успевали апсурдно учине и смешним и речитим. Врло успелу, а једноставну сценографију за представу направили су Тоша Лалицки и Арса Јовановић. 

„Слатко а непреслађено: Добрица Ерић: ‘Торта од пет спратова’, режија Дејан Мијач“, М. Милорадовић, Политика, Београд, 10. децембар 1971 

Позориште Бошко Буха изашло је са још једном комедијом Добрице Ерића. Прва се звала „Вашар у Тополи“, и зачудо је, баш као и ова потоња, „Торта са пет спратова“ била прво на радију. (…)

Ерић је оплодио нашу пучку пошалицу, укротио њену грубост, додао јој римовану зачкољицу, покушавајући да римује и свој измишљени свет са оним из стварности, прецизније са идиличним светом свог детињства. (…) За несумњиви успех овог спектакла, који смо гледали у сали препуњеној деце, мале и најмање, најзаслужнији је редитељ Дејан Мијач, који је запалио целокупни ансамбл и направио једну од најдинамичнијих, најшаренијих представа протеклих сезона. Спектакл је збиља веома бучан и ритмички веома складан, распеван колико мелодијама Константина Бабића, толико и геговима из немих комедија, неодољивих за млађу публику. (…)

Разиграну екипу глумаца предводила је у духовитости неуморна Добрила Матић. Јелица Теслић и Иван Костић играли су своју љубавну причу веома спонтано, без измотавања и имитација, без ачења. Лепе улоге направили су и Вера Дедић, Сава Јовановић, Слободан Слободановић и Божидар Павићевић Лонга, а у карикатури, веома успелој, предњачили су Стеван Максић и Иван Манојловић. Стилизовану и функционалну сценографију Петра Пашића бриљантно су распевали костими Божане Јовановић и игре које је спремио кореограф Бранко Марковић. 

Мора се признати да је у време када наша деца гледају хипи-мјузикле била велика храброст играти фолклорни, народски мјузикл. Ризик се вишеструко исплатио. 

„И Гете је био дете: Љубивоје Ршумовић ‘Невидљива птица’, редитељ Арса Јовановић“, Милосав Мирковић, Експрес, Београд, 24. јануар 1972

Пошто је као чаробна лопта а са великом плавом лоптом у сценографском решењу обишла новогодишња дечја острва, „Невидљива птица“ тренутно најтиражнијег, полетног колико и помодног, разиграног колико уиграног песника, Љубивоја Ршумовића (Змај, Брана Цветковић, Вучо, Ћопић, Душко Радовић и сада Ршум!) – улетела је у право правцато гнездо, у Дечје позориште „Бошко Буха“ на Тргу Републике… Редитељ Арса Јовановић је у једном даху, а надахнуто као да му је Вахтангов род рођени, начинио живописну, урнебесну и харлекински десертну оперету за малишане, пуштајући да музика Александра Кораћа шије и пара стихове пуне доскочица и пародија на наше време натрпаних и затрпаних информација. (…) 

У харлекински ослобођеном ансамблу, који није заробљен ни стиховима, ни ритмовима, више од осталих нуде своју глумачку фантазију: Сава Јовановић и Божидар Павићевић, иако је по нумерама кловновских јарких боја највише аплауза заслужио Иван Манојловић. Нада Тадић, Јелица Теслић и Бранко Вујовић такође су „лансирали“ обиље физичких гегова и вербалних клацкалица које су натопљене дечјим загонеткама и помогнуте песниковим инверзијама. У тој игри није било предаха, ни развлачења, него немирног таласања, које је велику плаву лопту чинило не само позорницом једног града, него позорницом света. (…) Најзад је Дечје позориште пропевало, пошто је одвећ дуго црвкутало. Композитор Александар Кораћ и музичка група САН такође умеју бити деца, као што су то умели бити Гете, Хајдук Вељко и космонаути – како нас у сонговима „опомињу“ Ршумовић и Кораћ, и цело позориште!

„Ко од мајке – голе бајке“, Милосав Мирковић, Експрес, Београд, 24. јун 1972

Поетски самовласно, али са привидом и чежњом да уозбиљи бајке у кошмару свога времена, тридесетих олујних и запаљивих година Евгениј Шварц је и нехотице задао муке оним редитељима који ће убудуће имати бајку на длану а знак другог времена на челу. Пошто је Шварцу терцет Андерсенових бајки – „Принцеза и свињар“, „Принцеза на зрну грашка“ и „Царево ново одело“ – послужио као и „метафора која брзо мисли“, очито је да се дечјем гледалишту данас мора и може понудити само као „метафора која брзо сања“. (…) Чисто позоришно ова представа делује артистички беспрекорно, полетно и свечано, са погођеним личностима и раскошним костимима којима би позавидео и сам Андерсен. Док је у сценографији Душана Ристића било сведене и дискретне игре простора, костими Данке Павловић су звонили орнаментима и сами покривали значење бајке и сатире истовремено.

„Подвиг поезије, пламен театра: Из дечје поезије: ‘Плави зец’, адаптација и режија Дејан Мијач“, Милосав Мирковић, Експрес, Београд, 1. март 1973 

Када дечје позориште испуни одрасли свет до последњег места, када се дечје време враћа без „времеплова“ непосредношћу поезије која је натопљена свим преосталим сновима одраслих и када, најзад, чаробном кореографијом свеколике игре повучена публика пљеска као да је из језера позорнице заиста изронио „плави кит“ или са дискретног лустера скочио „плави зец“, онда је то и културни и позоришни догађај! Замишљена као разнобојни колаж изабраних песама за децу – Душка Радовића, Арсена Диклића, Мирослава Антића, Љубивоја Ршумовића и Миодрага Станисављевића, ова представа се несебично и спонтано претварала у дечји кабаре са чаробним нијансама дечјег пророчанства. (…) Узбудљивој афирмацији поезије за децу, без било којег наметања и подметања илустрације, редитељ Дејан Мијач је придружио оно превасходно поетско чуло петоро глумаца који су, као харлекини наших дана „запловили морима“ и венчали се са „плавим зечевима“. Један вербални рингишпил на позорници препуштао је свакој глумачкој личности и да се покорева и да господари песмом, као њен тумач и као њен коаутор. Мангуплуке свеопштег детињства Добрила Матић тумачи лирском клаунеријом која није виђена на нашим сценама још од Скампола Љубинке Бобић, а Злата Јаковљевић, Вера Дедић, Зорица Јовановић, Ваља Скакун и Стеван Максић као детелина од пет чаробних листића, негују улогу песника у властитом детињству. Позоришту у славу пружили су костиме необичне лепоте и кроја, живописних детаља и дечурлијских жеља Божана Јовановић, затим играчку која личи на све покварене, а драге играчке – сценограф Тодор Лалицки, музику певљиву и распевану Војкан Борисављевић и игре међу „плавим китовима“ и „плавим зечевима“ Бранко Марковић. Премијера је играна у великом темпу, у каскадама стихова и глумачких средстава која освежавају, који величају и свако дете и свачије детињство. 

„До лутака и натраг: Марк Твен: ‘Краљевић и просјак’, редитељ Миња Дедић“, Милосав Мирковић, Експрес, Београд, 3. новембар 1973.

Идеал је позоришта за децу да на свакој представи достигне међусобну размену заноса и стваралаштва, фантазије и игре, приче и поруке. Лаковерна импровизација, међутим, није замена за ову драгоцену размену, и срећа је што су Миња Дедић и Мира Сантини преводећи класични дечији и омладински роман „Краљевић и просјак“, жртвовали натурализам у преносном смислу да би се домогли форме бајке и легенде која саму себе прерушава, разиграва и пародира. Адаптација је сачувала оно трајно поетско у Твеновом роману, а режија Миње Дедића је учинила видљивим, и рељефним и своју сценску идеју и облике дечје игре. (…) Редитељски кључ је успео да фантазију којом деца дозивају двојнике и игри прелама кроз фантазију којом лутке покривају драмски важеће личности! (…) 

Игра са луткама (вођење лутака) омогућила је безбрижност глумачких нумера, и елеганцију глумачких појава. 

„Премијера ‘Сенке господина Випа’ у ‘Бошку Бухи’: Бајка над бајкама“, Милосав Мирковић, Експрес, Београд, 12. април 1974

Дечје Позориште „Бошко Буха“ крунише своју сезону духовитом и маштовитом представом (Сенка господина Випа, прим. ур.) савременог холандског песника Греидануса и неодољиво савременог редитеља Мирослава Беловића. Не треба бити опрезан да би се и редитељ именовао песником, управо зато што је необичним поступком, нимало размаженим или рутинским, успева да активира хумор једне драмске бајке правдајући све њене слојеве, игре и беспослице. (…) 

Петоро глумаца и глумица, довољно запослени и стилски уиграни, надмашили су и своје глумачке „сенке“ – Бранко Вујовић је загонетног мајстора лаже и паралаже Тиронтела тумачио поетски одабраним „цакама“ и „провокацијама“ дајући значења која распламсавају и бајку и причу. У улози девојчице Мери, која улази у авантуру сенке да би се најзад заогрнула њеном двосмисленом лепотом, Ваља Скакун постигла је и веристичку убедљивост и непосредност расплета. Господина Випа дао је Михаило Фаркић дискретно у опису, отмено у игри. Комичарски дует Зорке Докнић и Стевана Максића успешно је навлачио и скидао маску.

„Стара прича у новом руху: Миша Станисављевић: ‘Царска се не пориче’, режија Александар Ђорђевић“, Мухарем Первић, Политика, Београд, 19. новембар 1975 

Баш тако, није грешка, Царска се не пориче. (…) 

На путевима које су многи отварали, које су многи прошли, на широким царским друмовима маште на које упућују малишане, Миша Станисављевић је у „кућним анализама“ пронашао и понеко појачање и изненађење, удаљујући се, тако, од познатих и очекиваних решења. (…)

Станисављевић и редитељ Ђорђевић као и глумци, особито се духовито подсмевају цару и његовој свити, док су, када је реч о ратарима мање расположени за шалу и игру. (…) Деца ће у овом духовитом комаду чути и многе врлетне и језиколомне речи. (…) Особито је цар Птрптрптислав (о да тешке речи…) Ивана Манојловића увек спреман да се поигра, да запева, зацвили, да једно каже, а друго да мисли, да обећа, а не изврши. (…) Живих и упућујућих боја, костими Божане Јовановић подстицали су оно што је у Станисављевићевом комаду и режији Александра Ђорђевића, најбоље: дух игре, изненађења, преокрета. Разбијајући једну врсту илузија и шаблона, ова представа и сама чара и очарава. Могу је гледати и стари и млади: зато, децо, водите родитеље у позориште!

„Вилингора пуна разговора“, Дејан Пенчић Пољански, Емисија Културни дневник, 11. мај 1976

Одлична представа у београдском Позоришту „Бошко Буха“, „Вилингора пуна разговора“. И као и сва добра остварења овог позоришта, а било их је прилично у последњих пар година, представа која је намењена деци, а коју би и одрасли неизоставно требало да виде. 

Песник Божидар Тимотијевић, како сам каже, посегнуо је у чудотворни и благоносни вилајет народног стваралаштва и чаробњаштва нашег језика, али се није, што се обично чини, задовољио техником сценарија – колажа, већ је осмислио једноставну и логичну причу која је окосница збивања и која доприноси да се и представа, а пре свега гледаочева пажња, не расплине. (…)

Поштујући изговорену реч, дајући сваком глумцу шансу да искаже своју индивидуалност, Гајић је компоновао целину у којој се сви елементи складно допуњују, представу у којој се природно и хармонично смењују индивидуалне и изузетно ефектне масовне сцене, говорне и музичке нумере. Одличне сараднике Гајић је имао у Константину Бабићу, аутору музике, сценографу и костимографу Александру Јовановићу Бириљу, кореографу Драгомиру Вуковићу и, наравно, глумцима овог позоришта, који чини се одавно нису тако предано и с одушевљењем радили на једном пројекту.

„Све приче личе“, Дејан Пенчић Пољански, Емисија Културни дневник, 10. април 1979 

Остаје још мало времена па ћу само констатовати да су београдски малишани добили једну врло лепу и шармантну представу. Реч је о последњој премијери Позоришта „Бошко Буха“, „Све приче личе“. Најзаслужнији је писац Миодраг Станисављевић. Његов духовит текст из збирке „Леви краљеви“ који је за сцену приредила Мира Сантини, инспирисао је и редитеља Мињу Дедића и глумце, а значајан је и допринос Вукосаве Николин Николић, аутора ликовне опреме и музичког сарадника Душана Митровића. Као ретко која од представа намењена малишанима, ова заслужује препоруку. 

Богдан Максимовић, Емисија Отворени студио културе, 26. мај 1979

У Позоришту „Бошко Буха“ у уторак је први пут изведена представа „Хакимове приче из 1001 ноћи“ португалског писца Норберта Авиле, а у режији Мирослава Беловића. Ова представа је, несумњиво, већ самим својим садржајем занимљива младом посетиоцу театра. (…) 

Редитељ Мирослав Беловић добро је проценио да је визуелни утисак у оваквој представи од изузетног значаја па је инсистирао на пиктуралности слика. У томе му је велику подршку пружила Божана Јовановић, која је за ову прилику креирала костиме и осмислила сценска решења. И управо ти веома богати и репрезентативни костими, који уз то успешно одсликавају и време и место збивања драмске радње, као и та сценографија са мноштвом шароликих и бајковитих детаља, на упечатљив начин дочаравају свет маште и снова и представљају посебан квалитет овог дела. (…) 

Велики део заслуге припада младој глумици Дари Џокић чије је свако појављивање на сцени било прави мали празник глумачке уметности. Својим ванредним осећањем текста и простора, наглашеним смислом за игру и песму и, изнад свега, својим талентом, Дара Џокић је дословно доминирала сценом.

„Речи за тајне, рачи за бајке: Александар Поповић: ‘Афера Љиљак’ у режији Владимира Алексића (Круг 101) – Миодраг Станисављевић: ‘Немушти језик’ у режији Петра Зеца (Позориште ‘Бошко Буха’)“, Јован Ћирилов, Политика, Београд, 29. октобар 1981

Најбољу драматуршку критику дечје драме „Немушти језик“ Миодрага Станисављевића изрекла је једна девојчица на премијери. Јунак Гашо спрема се све време да из Вилењакових канџи избави Принцезу. И после низа перипетија Гашо одједном испред непријатељеве јазбине из чиста мира почиње да разговара са Принцезом као да ништа није било. Тада је та девојчица из мрака партера узвикнула „Па како то сада они одједном причају!“

Ми одрасли, које више фабула у позоришту много не занима, уживали смо у нечем другом – у предивном језику Миодрага Станисављевића, сазданом од ретких речи рођених у природи, на пропланцима, у измаглицама и у сени гајева. Од алитерација тај текст звони, загонеткама зрачи, занимљивим зезалицама забавља, заумностима завитлава, једном речи освежава слух уморан од урбаних фраза, радује дух. 

Редитељ Петар Зец направио је представу нешто друкчију него уобичајене бајке „Бошка Бухе“. Било је више тековина модерног позоришта – физичких радњи у стварању флоре и фауне једне необичне шуме, коју је обукла Божана Јовановић у скромне материјале преображене њеном маштом. Уопште, био је то „Сан летње ноћи“ минус еротика, Линдзи Кемп мање декаденца одраслих.

Има услова да се све то допадне и деци и њиховим верним пратиоцима – татама и мамама за дугих зимских поподнева. 

„Обрт у ‘Бошку Бухи’: Чарлс Дикенс: ‘Стара продавница реткости’ (режија Милош Лазин)“, Драган Клаић, Књижевне новине, Београд, 22. април 1982

Идеја да се омладинској популацији понуди сценска адаптација Дикенсове „Старе продавнице реткости“ показала се пробитачном, иако је могло бити сумње око тога да ли ће Дикенсов свет деловати архаично. Представа коју је режирао Милош Лазин по адаптацији Добривоја Илића, чврсто је укорењена у викторијанску епоху и Дикенсову прозу, а ипак поседује својства модерног сценског чина: својим амблематичним и често тајанственим призорима помера временске границе и сажима искуство одрастања и самоостваривања на начин који данашњем адолесценту може да делује блиско и разумљиво. (…) 

Од мане – стешњене позорнице „Бошка Бухе“ – Табачки је начинио врлину: сва поља дејства у сталној су вези, без јасних граница, притиснута решеткастом дрвеном таваницом, која омогућава да се тај свет сагледава и из птичје перспективе, са дистанце онога који му још у потпуности не припада. Али када се та таваница на крају спусти, она открива тврдокорни и свеобухватни поредак, а својим преградама одређује положај и судбину сваког од Дикенсових јунака. 

(…) Лазин и ансамбл показали су овом представом да је омладинска сцена „Бошка Бухе“ могућа колико и неопходна, да је могуће у пријатне просторе овог театра привући онај млади свет који се и иначе у вечерњим часовима скупља управо пред вратима позоришта, на тргу око Споменика.

„’Источно од Карабурме’ Гордана Михића у Позоришту ‘Бошко Буха’“, Добривоје Илић, ТВ дневник, Београд, 23. јун 1982

Изванредно глумачко-редитељски урађена представа „Источно од Карабурме“, у Позоришту „Бошко Буха“, дошла је на крају сезоне као представа за омладину.

Аутор текста Гордан Михић, познат по телевизијским драмама и филмским сценаријима, огледа се, ево, и у писању за позориште. (…) 

Главни антијунак Коста Пиги Коларевић, у тумачењу изврсног Предрага Панића, води радњу и акцију комада, праћен несрећом сопственог погрешног избора борбе против беде – ја отимам од буржуја сада, каже свом брату, црвеном и комунисти, а ви имате намеру да то учините сутра – и умире од рана задобијених у обрачуну са противничком бандом. Дакле, мало алкапонеовски, али ипак београдско – периферијски. Сасвим. (…) 

Мало је све у тој драматургији Гордана Михића намештено – све се догоди онда када је најзгодније да се догоди, али то не мора да смета, јер је реч наша, овдашња, и проблем наш. 

Ансамбл Позоришта „Бошко Буха“, вредан пажње и дорастао озбиљном задатку: Гордана Гаџић, Драгољуб Денда, Видоје Вујовић, Александар Горанић, Мирко Ђерић, Славољуб Фишековић, Иван Костић, поред већ поменутог Предрага Панића, а нарочито двоје деце: Цветко Антонић и Михајло Јевтић – сјајни глумци Дечје драмске групе Радио Београда. 

Сценографија, као црно-бела избледела слика из прошлих дана, Тодора Лалицког, и костим, уверљив и у складу са идејом представе – Љиљане Драговић.

Јован Христић, Књижевност бр. 3–4, јануар 1983

Целокупна сценска опрема, читао сам у програму представе „Хобит“ (Позориште БОШКО БУХА), израђена је у радионицама Позоришта „Бошко Буха“. Треба честитати тим радионицама, јер је сценска опрема била мајсторски израђена, и скоро нисам видео тако раскошну, са толико маште и укуса опремљену представу. 

Мислим пре свега на костиме Божане Јовановић. Када су се на сцени појавили џинови кроз чије царство треба да прођу патуљци што, предвиђени Хобитом Билбом Багинсом, крећу да освоје своје благо које им је змај Шмауг отео, запљескали смо и када се појавила огромна змијурина Голум што никако да се сва извине из једног отвора на поду позорнице: то су биле фигуре из најсмелијих и најмаштовитијих снова које нас застрашују и опчињују у исти мах, оваплоћене у стилизованим и духовитим костимима који би се надугачко могли описивати, али које треба видети. Ништа мање упечатљиви нису били ни страшни пауци са својим мрежама од конопаца, ни посребрени вилењак и позлаћени вилинкраљ, Беорн, човек-медвед, патуљци у својим сликовитим ритама… Једном речи, представа је, заједно са једноставном, али исто тако упечатљивом сценографијом Герослава Зарића, била мала свечаност за око гледаоца.

„Бидермајерска бајка: Франтишек Хрубин: ‘Лепотица и звер’ у режији Мирослава Беловића“, Јован Ћирилов, Политика, Београд, 14. новембар 1983

„Лепотица и звер“ је једна од ретких бајки у којој фројдисти не виде ништа ружно. Редитељ Мирослав Беловић је овај трећи сусрет глумаца „Бошко Буха“ са темом „Лепотице и звери“ (први су остварени 1954. и 1959. са редитељем Мињом Дедићем на текст Николаса Греја) остварио као сусрет са лепотом и поезијом, која оплемењује, по цену да представа каткада зазвучи и дидактички. Тако је бидермајерски свет из доба браће Грим васкрсао пред нама у свој својој чистоти. Миодраг Табачки простро је пред нама романтични фон као слика Каспара Фридриха, а на том фону кретале су се фигуре одевене у костиме доба грађанског спокојства у виђењу Божане Јовановић, а у тексту дражесне музике Душана Митровића и уз покрете кореографа Лидије Пилипенко.
Представа нам је открила два млада лирска талента, Гордану Гаџић као убедљиву Лепотицу и Бранка Видаковића, који је под густом маском морао да глуми пре свега телом и гласом.

„Ствар зрелости: В. Шекспир: ‘Све је добро што се добро сврши’, у режији Дејана Мијача“, Драган Клаић, Политика, Београд, 26. март 1984

У ово доба феминистичких оспоравања наслеђених представа о улози полова и стереотипа женског, када је тешко наћи и старе и нове комаде у којима женски ликови измичу сексизму својих аутора и идеологији патријархата, позориште има нове разлоге да се још једном окрене Шекспиру.
На пример, „Све је добро што се добро сврши“, Шекспирова романтична, али не много разгаљујућа комедија. (…) Дејан Мијач је у својој представи у позоришту „Бошко Буха“ без устезања и потпуно стао на страну Јелене, а њен однос са Бертрамом предочио је као драму тинејџерског сазревања.

Млади пар играју веома млади глумци, студенти друге године глуме, а делују свеже, занимљиво, у јасно оцртаним улогама. Ненад Ненадовић, убедљивији је као Бертрам док изврдава брак и кад се с нелагодом клони контакта са другим полом него у каснијим војничким и заводничким походима под зидинама Фиренце. Марица Вулетић је постојано достојанствена као Јелена, дискретна у својој истрајности, љупка у ситуацијама када присила и манипулација угрожавају дражесност њеног лика. Решена сигурним, духовитим потезима, играна као староставна бајка на ивици савременог света, ова ће представа пробуђене љубави и женског тријумфа привући, верујем, „усмерењаке“ оба пола.

„Мађија и уметности: Фридрих Карл Вехтер: ‘Школа за кловнове’ у режији Љубомира Драшкића“, Ласло Вегел, Политика, Београд, 18. март 1986

Љубомир Драшкић је озбиљно схватио децу и поставио за њих ретко виђену, чаробну представу. Драма Фридриха Карла Вехтера (у преводу Ренате Улмански) предочавајући однос мајстора мађионичара и његових ученика, враголасто поставља и најкрупнија питања људског живљења. Љубомир Драшкић је изврсно осетио сваку нит приче, мајсторски је комбиновао ефекте и атмосфере, смањио литерарне димензије драме, створио мноштво богатих сценских симбола.
„Школа за кловнове“ је узбудљива, мудра и забавна представа. Глумачки ансамбл је духовито и са лакоћом решавао најтеже задатке. Предраг Панић, Зорица Јовановић, Младен Андрејевић, Бранислав Платиша и Драган Вујић играли су у беспрекорној хармонији и величанственом ритму, до краја живо и свеже. Мађионичарске вештине је с глумцима увежбао Борис Александрович Брејев, и за то заслужује свако признање. Али ова атракција не може постигнути другу: сјајне костиме Љиљане Драговић, богате прецизним значењима. 

„Без хипокризије: ‘Медејина деца’ Пера Лисандера и Сузане Остен у Позоришту ‘Бошко Буха’ у Београду“, Владимир Стаменковић, НИН, Београд, 30. новембар 1986

Један од најпознатијих позоришних експеримената код нас у новије време, изведен је средином новембра, у Позоришту Бошко Буха, далеко од очију шире јавности, која, по правилу, обраћа пажњу на истинске новости тек када оне уђу у моду, постану општеприхваћене. Претпрошле суботе, приказан је у том театру комад шведских писаца Пера Лисандера и Сузане Остен „Медејина деца“, који из основа доводи у питање наша устаљена, традицијом утврђена, естетска, етичка и педагошка уверења када је реч о позоришту за децу.

Шведски аутори нарушавају ту регулу. Њихово дело је покушај стварања дечје трагедије, који ће децу суочити са „опасним темама“, с непријатним животним чињеницама, изазвати у њима просветљење, чак катарзу. (…) 

Захвални смо позоришту, и редитељу што су нас упознали са комадом какав је „Медејина деца“.

„Најзад класици: Осврт на представу ‘Бајка о Вуку и Србима’“, Јован Христић, Књижевностбр. 6, Београд, 1987

Позориште Бошко Буха хтело је да своје гледаоце подсети како је 1987. година у којој Вук слави свој двестоти рођендан. „Бајка о Вуку и Србима“ Милована Витезовића је симпатична прича о Вуковом дечаштву и првој младости, о томе како је сањао да постане ратник, а постао је писар, испричана једним помало заборављеним језиком чије су се чари и овог пута показале као далеко мање пролазне него што нам се чинило.
Тим језиком приче, која не жури нигде, и хоће да све јасно и прегледно исприповеда, говори и представа Милана Караџића. Тако је и играна – глумци су хтели да на првом месту све до краја oбјасне младом гледаоцу који можда први пут дознаје шта је бадњак, шта су виле, шта је усуд, и ко је Баш-Челик.
Представа је раскошно опремљена (сценографија Снежане Петровић, костими Ангелине Атлагић), као што бајке морају бити, а етнографске појединости су крајње прецизне и јасне.

„Београдска верзија: ‘Класни непријатељ’ Најџела Вилијамса у Позоришту ‘Бошко Буха’“, Владимир Стаменковић, НИН, Београд, 27. март 1988

Једна амбициозна, драгоцена иницијатива Позоришта „Бошко Буха“ које настоји да на своје вечерње представе привуче младиће и девојке на изласку из адолесцентског доба, донела је први крупан резултат: у адаптацији и режији Александра Лукача, који је око себе окупио групу глумаца млађе генерације, с великим успехом је изведен комад Најџела Вилијамса „Класни непријатељ“, који смо до сада двапут гледали у Београду када га је на БИТЕФ-у приказао прослављени Петер Штајн, а одмах затим извео и у СКЦ-у млади словеначки редитељ Вито Тауфер. 

Лукачева представа је узбудљивија и потреснија и од Штајнове и од Тауферове. Као и они, и Лукач је темељно прерадио енглески оригинал, унео је у њега још више нових садржаја, одлучније га дописао, постижући тиме да он природно израста из наше социјалне и моралне кризе, да органски срасте с београдским друштвеним миљеом. (…) 

Јунаци те параболе, тек израсли из кратких панталона, у почетку с микимаусовским маскама на лицима, а на крају поистовећени са својим идолима из каубојских филмова, сукобљавају се с идеализованом представом о друштву да би убрзо открили праву истину и заједници којој припадају. У тој ситуацији они, онако како их играју Аница Добра (Анђео), Драган Бјелогрлић (Цепач), Милорад Мандић (Животиња), Горан Радаковић (Срба), Бранка Пујић (Месечина) и Дарко Томовић (Зуба) размењују стварност за игру, преобраћају живот у позориште, што је само поступак да у машти створе реалност по својој мери, да макар у тој замени за прави живот буду субјекти, а не објекти. Притом с вештином искусних глумаца укрштају драмско с ироничним, кроз пародију показују шта је најпотресније у судбини јунака у чије су се коже на тренутка увукли. 

Одлична представа, једна од најбољих у текућој београдској позоришној сезони.

„Хамлет у оклопном батаљону: Иво Брешан: ‘Виђење Исуса Криста у касарни ВП 2507’, Сцена код Коња, режија: Милан Караџић“, Александар Милосављевић, Став, Нови Сад, 2. децембар 1988

У једном тренутку чинило се да је Брешаново „Појављивање Исуса Христа у касарни ВП 2057“ заправо темпирна бомба која једва чека наивног редитеља да би у сласт експлодирала. Сви су од ње нешто очекивали, сви су прижељкивали нове скандале, следеће забране, још интензивнија редитељска прекопавања. По драмском ткиву, очекиване су заморно дуге дебате о подобности аутора, дела и редитеља, евентуална спектакуларна интервенција увређене Армије и сл.

Очигледно свестан свих ових потенцијалних замки, Милан Караџић се одлучио за најмудрије решење: текст је поставио и сценски оживео без икаквих редитељских екстраваганција, мирно и сталожено, очигледно поштујући писаца, али и уважавајући драматурга (Стеван Копривица). Резултат је одлична представа којој нико не може да замери због питкости, јер управо су непретенциозност, неоптерећеност, „опасном темом“ и „клизавим тереном“, та лакоћа и једноставност целокупног театарског израза, и омогућили да сви фасцинантни елементи пишчеве драматургије у потпуности дођу до изражаја.

„Ђачко доба: Премијера у ‘Бошку Бухи’: ‘Ау што је школа згодна’ Љубивоја Ршумовића у режији Милана Караџића“, Феликс Пашић, Вечерње новости, Београд, 25. фебруар 1989

Да је школа згодна, па још и сјајна, неће се сложити многи актуелни школарац, па богме и подоста оних који су је завршили. Згодна је, у сваком случају, представа коју приказују у „Бошку Бухи“, на премијери пред кошницом београдских малишана који о школи знају само из прича и, сада, из позоришне приче Љубивоја Ршумовића. (…) 

Пошто је тако, живела слобода! Дух представе, коју режира Милан Караџић, слободан је за све врсте ученичких марифетлука и безазлених зачикавања међу којима су, дакако, и она љубавна. (…)

Оно нешто фабуле, колико је за ову прилику потребно, врти се око придошлице из Смедерева који је за главу-две виши од својих београдских вршњака и у тој размери трапавији. Смешни придошлица је, разуме се, Слободан Нинковић. (…) 

С мишљу како би то било кад би било или како је, може бити, негде и било, играју полетно и ведро: Марица Вулетић, Ненад Ненадовић, Дуда Стојановић, Драгољуб Денда, Драган Вујић, Милорад Мандић, Драга Ћирић Живановић, Донка Игњатовић, Нада Тадић, Мирко Ђерић и Иван Костић.

„По људској мери: ‘Сан летње ноћи’ Виљема Шекспира у Позоришту ‘Бошко Буха’“, Владимир Стаменковић, НИН, Београд, 28. јун 1991

Ни скучена сцена без већи техничких могућности, неподесна за развијање великих шекспировских спектакала, ни шаролика публика у којој су окупљени и деца, и студенти, и средовечни гледаоци, чија је рецепција оног што гледају дијаметрално супротна, нису спречили младог редитеља Јагоша Марковића да од комедија „Сан летње ноћи“ направи занимљиву, одличну представу. Напротив, пристајући да ради и под тим условима, он је још једном доказао да ограничења у позоришту, као у уметности уопште, могу пружити драгоцен подстицај ствараоцу који зна шта хоће и уме то да оствари. (…) 

За ову прилику, апстрактна шекспировска сцена је сведена на косу платформу, на зелену падину, чији је узлет према небу, посутим жмиркајућим звездама, нагло пресечен платоом на којем два човека, окружена различитим инструментима, музицирају у тајновитом полумраку. У ствари, та позорница је употребљена као одскочна даска с које се полеће ка комичном (…) 

У спарној ивањској ноћи, оно што налажу богови, спроводи у живот слуга чија је улога чак значајнија него код Шекспира. То је један необичан Пук (Зоран Цвијановић), сметењак чија моћ није натприродна, који је једино упућен у тајанствену моћ трава, који је трапав и смушен, толико сањив да увек нешто побрка у погреши, изневери налог свој послодавца. Он заправо не креира метафизичку чаролију, већ режира комичну бајку по људској мери, као месечар се уплиће у романсу два љубавна пара, Лисандера (Драган Мићановић) и Хермије (Душанка Стојановић), Деметра (Дарко Томовић) и Хелене (Олга Одановић). У тој бајци, којој комички полет дају и збрка у радњи, и вербална надметања, и ласцивни еротизам, и цитати из слепстик комедија, средишње место уз Пука заузима и група сликовитих мајстора, надриглумаца, међу којима се, у улози краља Пирама, особито истиче Вратило (Слободан Нинковић), који демистификује механизам позоришта изазивајући здрав, весео смех у гледалишту.

„Пут око света: Писац: Бранислав Нушић Редитељ: Дејан Мијач Театар: ‘Бошко Буха’“, Петар Волк, Илустрована политика, Београд, 12. децембар 1992

У позоришту какво је „Бошко Буха“ нису оптерећени ни традицијом, а још мање представама које би можда требало превазићи. Једноставно, желели су за своју публику, а и ансамбл, у којем изразито доминирају млади глумци, да представе Нушића на свој начин. Стога њихово „Сумњиво лице“ није подсећало на друге поставке, а „Пут око света“ сада је Дејан Мијач свео на праву меру ове позорнице. 

(…) Режија се не бави претерано текстом, редукује све што је непотребно, помало стилизује, пази на ритам, истиче кључне тренутке комедије, повезује их са лакоћом. Томе знатно доприносе музика и сценски ефекти Пеђе Вранешевића, који управо према ритмовима одабраним за одређене нумере и сам ликовно компонује са разним елементима декора. Доминантан је вагон који се креће из дубине према просценијуму и назад, а занимљиви су костими Ангелине Атлагић, што са балетским аранжманима и песмама ствара праву атмосферу. (…) 

Светислав Гонцић је млад глумац, али већ сасвим јасног, сигурног и одмереног осећања за све валере Нушићевих досетки, уме да створи атмосферу на сцени, одржава темпо, сјајно се прилагођава брзим променама ситуација, дисциплиновано гради портрет, реагује духовито на појединости па му све то даје непосредност и аутентичност. (…) Човека са ногом тумачио је са крајњом озбиљношћу Милорад Мандић. Шаблонизирани покрети његовог човека с ногом и анегдотске поштапалице сведени су на природни оквир у којем су се најчешће огледали старији глумци. Особине које се приписују овом лику дате кроз интерпретацију младог и даровитог глумца садрже много више спонтаности, уверљивости, тако да се са Гонцићем допуњавао и надигравао.

Јулишку су за себе дуго задржавале у позним годинама познате глумице. Управо због тих отужних присећања Душанка Стојановић делује као право освежење представљајући сасвим веродостојно младу собарицу која се несмотрено упушта у авантуре, али се прилагођава ситуацијама и са укусом пролази кроз све перипетије до срећног завршетка, испољавајући притом изразит дар за карактерну комику. Њих троје је заиста уживање гледати у познатим ситуацијама које Дејан Мијач стално држи на ивици стилизације и персифлаже (Сене међу црнцима, кинезима или у харему). (…)

Позориште „Бошко Буха“ оваквим и сличним подухватима упорно изграђује свој стил у којем сазревају млади глумци кроз представе што могу да издрже поређења или се памте по маштовитости и изразу. 

„Прича о лепотици“, Милутин Мишић, Борба, Београд, 8. април 1993

Најновија премијера на сцени београдског позоришта Бошко Буха сачињена је тако да својим сижеом неодољиво плени пажњу младе публике, али и непосредним шармом придобија симпатије одраслих. Враћајући се поново скаски о Василиси Прекрасној, Миодраг Станисављевић демонстрира сигурнији драматуршки рукопис и лепршавије песничко надахнуће. А редитељ Милан Караџић разиграва га наоко непретенциозно, али неодољивим сценским шармом и лакоћом. И хумором.

Управо тај лепршави хумор и разиграност, карактеристике су игре глумачког ансамбла који је са лакоћом, од прве до последње сцене, довео „Василису Прекрасну“. Горан Шушљик са улогом царевића Ивана демонстрира самосвојан сценски шарм, а Ивана Локнер подарује Василиси бајковиту лепоту. Неодољиви Слободан Нинковић чак и страшном Змају Огњану даје шармантно обешењачке боје, док Вештица Зорице Јовановић сличи некој мало враголастој бакици. Мачак Предрага Панића ћудљив је као и ово створење а Видоје Вујовић је прецизном стилизацијом оцртао необично Створење које једе корење. Ненад Ненадовић, Владан Дујовић, Александра Симић, Драга Ћирић, Оља Грастић и Драгољуб Денда, спретно су комплетирали прпошан темпо, хуморне несташлуке и песничка домишљања.

„Очаравајућа химна љубави: ‘Чаробњак из Оза’ у Позоришту ‘Бошко Буха’“, Авдо Мујчиновић, Политика експрес, Београд, 18. октобар 1993

Александра Гловацки у своме делу инсистира, техником фрагментарне драматургије, што ће рећи да се нарација побеђује навођењем истакнутих узрока и последица или пак, испеваним сонговима, на четири тематска круга: љубави, пријатељству, солидарности и поверењу. Да теме које прожимају комад не би звучале патетично, ауторка паметно користи колоквијални говор, тако близак данашњим генерацијама, чиме постиже још један поен: текст прибавља широку комуникацију.
Јагош Марковић, редитељ, чини подвиг који не памтимо у нашој скорашњој позоришној пракси. Он бајку приказује на апсолутно празној сцени досежући онај високи захтев Питера Брука о празном простору као месту на коме се, коришћењем глумачких и редитељских атрибута, као и екстралитерарних елемената може „оживети“ један нови свет једнако уверљив као онај око нас. Користећи доследно тај најтежи театарски метод Марковић остварује бриљантну предсатву. Градећи односе међу ликовима и њихове појединачне „улазне жеље“, како би то рекли романтичари, Јагош Марковић прожима представу „Чаробњак из Оза“ вибрантним осећањем љубави, које, напросто, преплављује гледалиште. Те, тако „Чаробњак из Оза“ није ништа друго него апотеоза љубави. Бранка Катић, та млада глумица од каријере, приказује нам девојчицу Дороти, као типичну девојчицу модерног кова, дрску, довитљиву, али истовремено са неком непатвореном наивношћу и невиношћу. Страшило – Страја Зорице Јовановић припада групи незаборавних улога остварених у овом позоришту. Окосницу представе чини Олга Одановић као лимени дрвосеча – Гвозден: то је велелепна улога, такође за памћење, у којој Одановићева демонстрира баснослован дар који јој омогућава да свесним средствима постигне импресивност лика.
Плашљивог Лава игра Слободан Нинковић изврсно, али то није, ипак, права слика глумачких могућности овог невероватног комичара. Горан Шушљик у сарадњи са редитељем обликовао је лик Опаке западне вештице на изненађујући начин: средствима кабареа. „Чаробњака из Оза“ беспрекорно су дизајнирали Божана Јовановић и Тихомир Мачковић.

 “Très chic“, Иван Меденица, Лудус, 5. новембар 1994

Писци, уопште сви ствараоци за децу, праве највећу грешку када покушавају да се наводно прилагоде публици недуховитим „кревељењем“ чију псеудоспонтаност деца моментално разобличе и на њу искрено и отворено (како једино и умеју) негативно реагују (у стилу: „Мама, мама, а зашто се овај чика глупира?“).

Игор Бојовић, писац који за собом има већ неколико успешно реализованих драма за децу („Петар Пан“, „Баш-Челик“), није упао у ову децоулагивачку замку. Његов „Мачор у чизмама“ писан је вишеслојно, тако да може да задовољи и захтеве дечје и захтеве одрасле публике. Цитати из Сирана де Бержерака, вербални („Пробошћу те на крају баладе“) и ситуациони (сцена под балконом принцезе Анастазије), ласцивне вербалне асоцијације („биберче које опече грло“), друштвене алузије (краљ који подноси оставку), као и tres chic употреба француског језика (језика ноблеса, како би рекла Стеријина Фема или Бојовићев Мачор Фјодор), сигурно нису намењени „нашим анђелчићима“ већ њиховим много мање анђеоским родитељима, који бајковитим темама претпостављају оне политичке или еротске природе. 

Као обично у дечјем позоришту, и у „Мачору у чизмама“ визуелни аспекти представе привлачили су највише пажње дечје публике. Ауторска екипа, предвођена редитељем Миланом Караџићем, створила је неколико изузетно успелих призора – од целокупне појаве и наступа Дива Ле Гиша, апсолутног љубимца дечје публике, преко атрактивних сцена краљевског бала, мачевања са дивом и плеса зачаране шуме до несумњиво најдуховитије и најшармантније сцене представе, сцене купања Принцезе Анастазије. Додуше, мора се признати, ова последња тврдња није изнета из визуре деце, већ њихових мама и тата – поготову тата! На крају, како год се узме, испада да су у овој très chic дечјој (?) представи родитељи неоспорно уживали, а деца… ваљда су и она… Уосталом, ко пита децу?

„Песма мртвим љубавницима“, Владимир Стаменковић, НИН, Београд, 17. фебруар 1995

У представи Ромеа и Јулије, редитељ Јагош Марковић бескомпромисно следи своју визију шекспировског позоришта, оно што данас знамо о њему. Радњу поставља на сцену (Герослав Зарић) на којој, иза лелујавог пламена свећа, широке степенице воде можда на мали медитерански трг, можда у предворје дворанске господске палате, можда међу крипте у које ће бити положена тела мртвих љубавника. На фону такве сцене, час веома замрачене, час јарко осветљене, уз помоћ дивних костима (Божана Јовановић) сукобљава две боје – црвену и белу са преливима небеског плаветнила, у ствари симбол насиља и смрти са знаком невиности и љубави. Укратко, он улогу сценографије, али и костима, своди на далек подстицај маште, препушта гледаоцу да у својој свести, подстакнут глумом, дефинитивно уобличи доживљај сценског простора.
Глуму карактеришу стално кретање и наглашена мимика, али и убрзан жесток говор. Таква глума, пуна буке и беса, претвара представу у неку врсту симулације позоришног обрасца из елизабетанске епохе, у трку кроз простор и време, коју данашњи гледалац, чија је уобразиља унеколико лења, који је много мање склон да људске чинове и свет уопште доживљава симболички, једва успева да прати. Али онај ток представе који приказује драму младих љубавника, у коме се драматично суочавају љубавна страст, реализован је сасвим, друкчије, приближен је класичнијем схватању позоришта. Он има и психолошку уверљивост и поетску дубину. Тон му дају и добра редитељева визуелна мизансценска решења и двоје младих глумаца у главним улогама. То су Исидора Минић, у улози Јулије, и Драган Мићановић, који игра Ромеа. Та деца, очигледно, саздана су од најплеменитије глумачке ковине.

„Мењање мапе“, Владимир Стаменковић, НИН, Београд, 23. јун 1995

Једна представа, изведена пре десетак дана, умногоме је изменила мапу догађаја у Београду у текућој позоришној сезони, за часак пренела њихов епицентар у једно позориште за децу. То се догодило када је, у режији Милана Караџића, приказан комад Миодрага Станисављевића „Царев заточник“. Ту причу, за коју су мотиви позајмљени и из наших народих скаски, Милан Караџић је на сцени развио с много фантазије, лежерно и лепршаво, с осећањем за оно што је у њој сценично. Да би представу што више приближио захтевима канонске бајке, он је радњу сместио у чудесан сценски простор (Герослав Зарић), сличан реплици на пејзаже из латиноамеричке књижевности, редукован на једну фантастичну слику, на кућу која израста из густе шуме, на огромно дрво које се постепено трансформише у људско станиште. Остале елементе, неопходне у бајци овог типа, он је у представу унео на различите начине: костимима (Божана Јовановић) додао догађајима неопходно фарсично и гротескно изобличење, док их је помоћу музике (Александар Локнер) бојио ведрином, једном готово ритмичном веселошћу. Тако је, напослетку, створио неку врсту тоталног театра за децу, у коме су дијалог, као и друга стандардна изражајна средства драмског позоришта, донекле потиснута у позадину, или бар суштински допуњена у складу са потребама, са сензибилитетом дечје публике.
Иако су сви глумци у представи играли добро, ипак ваља издвојити неколико међу њима, пре свих Ану Софреновић (Принцеза), Олгу Одановић (Баба), Слободана Нинковића (Џин), Горана Шушљика (Луда) и Ивана Јевтовића (Јован). Дабоме, реч је у нијансама, или, можда, само о укусу. Одлична представа.

„Фројдов рецепт“, Владимир Стаменковић, НИН, Београд, 13. новембар 1997

И до сада предузимљив и иновативан када је у питању рад у позоришту за децу, Милан Караџић је свом делу тог опуса додао још једну успелу представу, чији домашај умногоме превазилази оквире дечјег позоришта, која се обраћа и одраслој публици. Сви услови да се направи таква врста представе добијени су већ самом одлуком да се прикаже баш „Снежна краљица“.
У овој представи јунаци су лепршави фигуративни ликови, или су детињски чиста бића, какви су Кај (Павле Пекић) и Герда (Боба Латиновић), или су до гротескних изобличена драмска лица, са негативним цртама међу којима спадају Краљ (Видоје Вујовић), Саветник (Предраг Панић) и Разбојница (Донка Игњатовић). Њихов сукоб је мање конкретан, а више апстрактан: то је црно бели конфликт између Добра и Зла, двосмислен само утолико што један од позитивних јунака, Кај, за тренутак невољно прелази у супротан табор. А уметнички плодотворан парадокс је у томе што бескомпромисни судар те две апстракције одузима митском превласт и магију, све поново своди на људску меру, успоставља поново почетну хармонију у свету, показује да је духовно вредније од материјалног, да живот треба посветити пре љубави него стицању моћи и богатства.
Жива и драматична обојена драматичном музиком (Александар Локнер), проткана духовитим сонговима (Љубивоје Ршумовић), смештена у прелеп, меланхоличан, тајанствен северњачки пејзаж (Герослав Зарић), представа „Снежна краљица“ делује као сценска чаролија, која ће, вероватно, бити један од догађаја у текућој позоришној сезони у Београду.

„Љупки цинизам: Чарлс Дикенс: ‘Оливер Твист’, драматизација Џереми Брок, режија Небојша Брадић, Позориште ‘Бошко Буха’“, Иван Меденица, Политика, Београд, 20. мај 1998

Настала у драматизацији Џеремија Брока и у режији Небојше Брадића, представа „Оливер Твист“ Позоришта Бошко Буха доследно и убедљиво прати ону грубу, саркастичну линију великог Дикенсовог романа, а свесно занемарује његов наглашено морализаторски тон. На овај начин, добија се она врста позоришта за децу, тренутно врло популарна у свету. У којој се педагошки ефекат изводи из сурове, циничне и крајње неидеализоване бајке стварности.
Овакву интонацију, коју је поставио аутор драматизације Џереми Брок, редитељ Небојша Брадић успешно је пратио тако што је, уз драгоцену помоћ кореографа и аутора сценског покрета Соње Лапатанов, без зазора компоновао призоре физичког насиља или сцене са израженим еротским садржајем.
Велики глумачки ансамбл показао је завидну преданост, концентрисаност и физичку спретност, јер је већина глумаца тумачила неколико улога, а требало је испунити и „немилосрдне“ захтеве редитеља и аутора сценског покрета.
Драматуршка функција главног лика Оливера Твиста била је најнезахвалнија јер се заправо сводила на везивно ткиво између појединих епизода у којима је увек неки други лик имао средишњи простор, али је млади глумац Павле Пекић ипак успео да оствари упечатљиве призоре са израженим емотивним набојем. Из преосталог дела ансамбла превасходно се издвојио Драгољуб Денда, који је варирањем различитих, јасно диференцираних, и стилизованих глумачких средстава (ход, држање тела, говор) остварио ефектне комичке фигуре Бамбла, Надзорника и портира.

„Љубав и охолост: Љубивоје Ршумовић: ‘У цара Тројана козје уши’, режија Милан Караџић, Позориште ‘Бошко Буха’“, Иван Меденица, Политика, Београд, 11. фебруар 1999

У комаду „У цара Тројана козје уши“, Ршумовић поставља најшири драматуршки оквир једне класичне бајке – двоје заљубљених морају да савладају много препрека да би били заједно – а затим га маштовито испуњава бројним драмским токовима, тематским и мотивским целинама, ликовима и значењским слојевима. (…) 

Сматра се да успешну формулу не треба мењати. Представа „У цара Тројана козје уши“ представља типичну, раскошну продукцију за децу и одрасле Позоришта „Бошко Буха“ и редитеља Милана Караџића. Бројни ауторски тим остварио је жељену сценску атрактивност, динамичност и ониричност (посебно се издваја сцена сусрета између малог берберина и заробљене принцезе).

Посебан шарм представи даје дискретна локална, народска боја, која је постигнута кроз говор појединих ликова (аутор Љиљана Мркић Поповић) и одличну музику Исидоре Жебељан.

„Премијере: ‘Шаргор’, Писац: Игор Бојовић, Редитељ: Милан Караџић, Театар: Позориште ‘Бошко Буха’“, Хаџи Петар Волк, Илустрована политика, Београд, 28. април 2001

У нашем тмурном позоришном свету има и лепих, охрабрујућих и узбудљивих тренутака: Позориште Бошко Буха приредило је своју рођенданску премијеру извођењем новог текста „Шаргор“, Игора Бојовића са редитељском поставком Милана Караџића и учешћем многих младих глумаца – пред којима је сасвим извесна сценска будућност. То је привукло пажњу не само омладине, јер „Бошко Буха“ већ одавно није искључиво дечје позориште, него и многих људи позоришног света. (…) 

Тај младић (Горан Јевтић, прим. ур.) има у себи радости, темперамента, уме да прича, коментарише, да се подсмехне, лак је, кад треба неприметан, шармантан – изразити таленат на кога вреди обратити пажњу. Дејан Луткић је веома формиран глумац – па његов Шаргор има снаге, стила, супериоран је, вешт, лак, окретан и сасвим убедљив. То се може рећи и за Ивана Јевтовића, а и оне старије попут Драгољуба Денде, који је зрео и изражајан Мирчета, или Бранислава Платише као Пурен. Посебно је била убедљива игра Видоја Вујовића у којој је било животног искуства, мудрости, благости, и видовитости што је лику Старца Симеона давало посебну духовну снагу међу младим и животно неискусним глумцима.

Даровитост Милана Караџића се огледа у многим детаљима или у представи као целини. Сваки лик различит је од осталих, психолошке нијансе су сачуване, мада има доста буке и метежи на сцени. Режија је успела да код свих тих различитих људи и жена подстакне радост игре и пуни унутрашњи доживљај, све је добило снагу која непрекидно врши утисак на гледалиште. У томе су посебно биле присутне жене, а међу њима Јелица Милосављевић у улози Загорке, док је Драга Ћирић била једна од најзапаженијих младих жена које су усхићене Шаргором. Посебно је уочљива Олга Одановић, која је себи смирила страсти; контрасти су јој много блажи него раније, осећања долазе више до изражаја, реализам помера ка стилизацији, али све у складу који има своју целовитост.

„Прецизна режија“, Ана Тасић, Политика, Београд, 8. јун 2006

„Богојављенска ноћ“ Бојане Лазић је, за сада, најдоследније реализована представа у серијалу „Play Shakespeare“. (…) Представа је у целини врло разиграна и прецизно режирана, са наглашеним карикатуралним особеностима већине ликова, који провоцирају својом израженом гротескношћу. Орсино Бориса Пинговића је скоро кемп обликован: у изражавању свог очаја због чињенице да је несрећно заљубљен у Оливију (Олга Одановић), глумац се пренаглашено дерња и кревељи, театрално пада на колена и бауља по поду, са букетом цвећа за појасом, чиме се гради битна дистанца према овом лику и његовој љубави. Анита Манчић је дозирано блентава и врло изражајна, у улози луде Феста, типичног шекспировског лика у смислу непомутљиве разборитости, као и Милорад Мандић Манда, који ефектно пластично ствара улогу насамареног Малволија. Бројни епизодни ликови су исто тако убедљиво, гротескно комично, остварени: пијандуре Тобија Подриглија (Срђан Ивановић) и Андрија Маларија (Милош Ђорђевић), кокетни сплеткарош Марија (Катарина Марковић), поморски капетан Антонио (Марко Гверо). Сцене су кратке и брзо се смењују па су у том смислу врло успешно одиграни паралелни токови радње. Представу још дефинише и мноштво песама које се „уживо“ изводе и које у појединим моментима граде озбиљан поетски ниво (посебно Фестова сетна нумера која функционише као некакав лајтмотив изводи се неколико пута, у полумраку, под кишом). 

„Коректна забава: Циклус комедије дел арте на Вечерњој сцени позоришта ‘Бошшко Буха’: ‘Мирандолина’, ‘Мандрагола’ и ‘Декамерон’“, Ана Тасић, Политика, Београд, 28. фебруар 2007

За разлику од прве две представе у циклусу комедије дел арте који се ове сезоне представља на Вечерњој сцени Позоришта „Бошко Буха“, Голдонијеву комедију „Мирандолина“ у режији Југа Радивојевића не дефинишу особености комедије дел арте – сценографска сведеност, употреба маски, наглашена физикалност у игри, већ реализам, у обликовању изгледа сцене, као и у концепцији ликова. Катарина Жутић успешно креира лик гостионичарке Мирандолине као самосвесне, јаке, сензуалне, повремено циничне жене, која својим врлинама гради утисак о апсолутној супериорности женског пола. 

Андрија Милошевић јасно игра мизогиничног Витеза од Рипафрате, на површини безосећајног, отреситог и врло прагматичног мушкарца, што је став изграђен на страху да не буде повређен. Та његова унутрашња борба је јасно и духовито представљена у сценама у којима он оштро комуницира са својим одразом у огледалу. 

Сташа Копривица је Макијавелијеву „Мандраголу“ режирала изузетно прецизно и разиграно, са маркантно постављеним ликовима. Виктор Савић одсечно и тачно игра Калимака, очајнички заљубљеног у Лукрецију, инфантилног али и луцидно манипулативног човека. Драгољуб Денда ствара лик Лукрецијиног супруга Нича, тужно изиграног рогоњу, наивно убеђеног да мудро процењује ситуацију због чега је још смешнији, гротескнији. Дејан Луткић специфично игра фра Тимотеа, врло пластично, као умишљеног, лажљивог и неуротичног глупака, што јасно отелотворује критику лицемерја представника институције цркве. 

У представи је комуникација између већине ликова приказана врло стилизовано, са нагласком на извештачености њихових односа, а то у целини ствара јасну слику о театралности друштвених норми. 

У представи „Декамерон“, у драматизацији режији Ане Ђорђевић, пар племића ангажује два глумца да их забави у изолацији у коју их је одвела епидемија куге. Најзанимљивије сцене су оне у којима ови забављачи, Бергамино (Горан Јевтић) и Мартелино (Радован Вујовић) причају приче, играјући низ различитих ликова, веома театрално физички наглашено, сасвим у стилу комедије дел арте, што је све богат извор комике. Представа је изграђена на перманентном сукобу између реалне, свеприсутне претње смрти и жестоке жеље за животом, и то у целини гради један сталан осећај трагичне пролазности, односно неумољивог измицања живота. 

Све три представе из овог циклуса, свака на свој начин, коректно и доследно интерпретирају класике италијанске ренесансне књижевности, због чега је пројекат потпуно успешан, у едукативном, забављачком и извођачком смислу. 

„Прашина у лице: Ђорђе Милосављевић ‘Инстант сексуално васпитање’, режија Југ Радивојевић, продукција Позориште ‘Бошко Буха’“, Жељко Јовановић, Блиц, Београд, 22. март 2008

„Инстант сексуално васпитање“, представа намењена тинејџерима, подједнако је занимљива, ако не и занимљивија, одраслима. И то управо из едукативних разлога. (…) 

Идеје ауторског пара (Милосављевић, Радивојевић) који је својевремено у том правцу дао одличне резултате са крагујевачком представом „Гола Вера“, јесте да друштву (поново) успешно баци прашину сопственог зла у лице. Посматрамо ли даље ово остварење из угла реализације саме приче, уочавамо најпре њену сценску развијеност. Редитељ Радивојевић, наиме, представу размешта по целом простору сцене и гледалишта, мешајући публику и глумце, сценско и реално, чиме постиже ефекат непосредности. (…) 

Да не буде забуне, представа Позоришта „Бошко Буха“ постиже оно што један ангажовани театар оваквог типа данас треба да ради. И то се чини захваљујући пре свега двојици младих глумаца – Ивану Зекићу, Радовану Вујовићу, као и ветеранима Драгану Вујићу, Дејану Луткићу и бравури Горана Јевтића. Мора се још констатовати да представу прати занимљива Бајагина музика.

„’Пипи дуга чарапа’ текст Милена Богавац, режија Бојана Лазић, Позориште Бошко Буха“, Слободан Обрадовић, Yellow cab, Београд, јун 2009

Реч је о представи на коју свакако треба да поведете дете у себи, своју и сву другу децу коју познајете. Милена Богавац задржала је основну нит романа Астрид Линдгрен – у средишту је прича о шармантној девојчици која се својом аутентичношћу брани од сивила свакодневице. Али у овој драматизацији Пипи нема натприродне моћи. То да је она већа од живота и јача од свих не манифестује се невероватном физичком снагом или неуобичајеним способностима, већ индивидуалношћу која проговара онако као што данашња деца говоре, а онда и путем хип-хоп сонгова (композитор Владимир Пејковић) који нису страно тело без драмске функције, јер се њима додатно потцртава бунт свих оних који одбијају да одрасту уколико то значи претварање у важећи стандард понашања. 

Редитељка Бојана Лазић успела је да прикаже ову причу с много сценске маште, естетски и визуелно чисто, у декору Зоране Петров који нас очас посла пребацује из трпезарије грађанског дома у двориште где се иза баштенског патуљка крије пролаз ка Пипиној вили или пут према плажи на којој ће се одиграти журка у славу детињства, а против спарушености света одраслих. Тај универзум апсурдне крутости и строгих правила дочарали су Милош Ђорђевић (Тата), Марина Воденичар (Мама) и Марко Гверо (Полицајац) шмирајући својски, немилосрдно и одлично. С друге стране, Немања Оливерић (Томи) и Борка Томовић (Аника) носиоци су енергије која подсећа на време показивања прве непослушности. Праћена DJ Сокном (убачени лик који је објединио све Пипине чудне пријатеље из романа), од кога је Дамјан Кецојевић направио духовиту епизоду, Пипи Андријане Тасић симбол је чежње за детињством, једноставна и природна било да пева, игра или исказује суспрегнуту али снажну емоцију у сцени растанка са другарима којима је та нарогушена клинка заувек променила живот. 

„Представа месеца: Позориште ‘Бошко Буха’, Небојша Пејкић: ‘Дечко који обећава’“, Бобан Јевтић, Yellow cab, Београд, јун 2009

Недуго по свом појављивању 1981. године филм Милоша Радивојевића „Дечко који обећава“, постао је инстант класик, култни филм незаобилазан у било каквој анализи српске кинематографије, домаћег рока или, једноставно, епохе. Како ствари стоје, исто то може врло лако да се деси и са овом одличном представом. Полазиште је, наравно, филм и сјајан сценарио Небојше Пајкића, али постоји разлика – протекло време које овом пројекту даје пун смисао. Тамо где је филм готово пророчки антиципирао, представа цинично анализира; тамо где се филм бавио будућношћу, представа се иронично осврће на прошлост. Заузевши јасно и прецизно свој став у односу на епоху и догађаје у њој, редитељ Томић ствара дело које је потпуно аутохтоно у односу на филм. Сведено и једноставно, прецизно и самоуверено, кроз низ кратких сцена са поентом, редитељ с лакоћом успоставља темпо представе и атмосферу која је на ивици да пређе у концертну. (…) 

Та енергија, полет и жестоки ентузијазам и те како су се осетили у сјајном ансамблу где су готово сви бриљирали (духовита Дара Џокић, харизматична Каћа Жутић, фантастична Неда Арнерић…) Ипак, изнад свега, ово је представа Милоша Влалукина, који нам својом потпуном преданошћу приближава све дилеме, несигурност и нервозну енергију једне несрећне генерације која је наивно мислила да је побуна довољна за промене. Узбудљива, паметна, забавна представа. Не пропустите ни под каквим изговором.

„Зна да кува, зна да плете: Душко Радовић ‘Плави зец’, сценарио и режија Сташа Копривица, продукција Позориште ‘Бошко Буха’“, Жељко Јовановић, Блиц, Београд, 19. март 2010

Представа „Плави зец“, рађена према песми Душка Радовића, посвећена је овом, како га је песник описао, необичном шумском бићу склоном превари. Радовићев Плави зец је, осим што је обојен, способан и да из маште ускочи у реалност, има навику да се погађа и преговара, нарав му је чудна, али од свега највише воли слободу. 

Ауторица, како је наглашено – сценарија за ову представу, и редитељка Сташа Копривица, Радовићевог Плавог зеца уводи у савремени свет. (…) 

Оно што ову представу намењену младој публици чини занимљивом и лако прихватљивом јесте њена непосредност и спонтаност, лака комуникативност заснована на гегу, пантомимским решењима и игри сличној дечјој јурњави и безбрижном зачикавању. У том и таквом распореду ствари нарочито се добро снашао Павле Јеринић у улози ловца, који је успео да овог овејаног опасника преведе у симпатично спадало меког срца. Своје улоге коректно су одиграли и остали учесници представе, нарочито Милош Влалукин.

„Рат даљинском управљачу: Миодраг Станисављевић: ‘Василиса Прекрасна’, режија Милан Караџић, продукција Дечје позориште Бошко Буха“, Жељко Јовановић, Блиц, 29. јануар 2011

У времену када су садржаји намењени деци гори од лошег Позориште „Боко Буха“ повлачи потез вредан пажње. Иако, наиме, приче о принцези и принцу, о храбрости и поштењу одавно нису у моди, иако се деци данас углавном нуде други садржаји оличени у јунацима далекоисточних култура, који, најблаже речено, мало суровије поимају свет, ово дечје позориште обнавља представу „Василиса Прекрасна“, посвећену тријумфу љубави.
Стога је повратак на старо који чини „Бошко Буха“ храбар потез или својеврсна модерност прве врсте. Обновити једну причу о цару и царевићу, поново се вратити причи о сазревању, поштењу, па и о јунаштву, што да не, потез је за поштовање. Тим пре што је основа ове приче руска скаска коју песник Миодраг Станисављевић преводи у готово поетску структуру која се нуди младој публици.
Оно што представља додатну вредност овог остварења јесте и чињеница да Позориште „Бошко Буха“ овом обновом пружа шансу младим глумцима да у времену када је све мање прилика за то стану на сцену.
Предводник ове генерације младих глумаца је Александар Радојичић у улози царевића Ивана, кога следе Иван Михаиловић и Миодраг Радоњић који срчано, без остатка и са пуно вере у моћ позоришта, бране своје јунаке и њихово право на наивност и заблуду.
Посебан шмек обновљеном „Бухином“ остварењу долази од чињенице да је редитељ Милан Караџић „Василису“ пре више од деценије заједно са својим сарадницима, пре свега костимографкињом Божаном Јовановић, поставио тако да и даље делује модерно и свеже.
Уместо што деци отимате даљински, одведите их у позориште, па ће га бацити сами.

„Бунт против окошталости“, Ана Тасић, Политика, Београд, 9. новембар 2011

Настала по мотивима филма „Школа рока“ Ричарда Линклејтера, представа „Школа рокенрола“ у режији Бобана Скерлића постављена је у српски контекст актуелних друштвених турбуленција, тензичне транзиције, ментално девастирајућег утицаја телевизијског програма, разгоропађеног примитивизма доминантних културних модела (текст – Милена Деполо). Протагониста је Џони (Борис Миливојевић), неприлагођени рок музичар, индивидуалац који скоро да нема шансе да пронађе посао у друштву у ком владају медиокритетство, непотизам, негативна селекција. Његов живот добија неки смер и смисао када се он запосли у школи, на основу лажног идентитета, и почиње да обучава тинејџере о стварним вредностима живота – борби за слободу, упорности да се остваре снови, и да се не подлегне захтевима друштвених конвенција које исисавају све сокове живота остављајући човека исцеђеног и испљунутог на ничијој земљи.
Скерлићева „Школа рокенрола“ је представа неизбрушеног, сировог, па и наивног израза. Са формално-занатске стране она није савршена, али њена друштвено политичка значења имају велике потенцијале, у тој мери да естетски недостаци на известан начин постају и врлине јер су у функцији изражавања главне теме – побуне против система. Извођачи у улогама тинејџера, који оснивају побуњенички школски бенд нису професионални глумци, већ су млади полазници београдских школа глуме, музике, певања. Тај њихов аматеризам избацује чисту, еруптивну енергију која има политичку релевантност, односно у потпуној је функцији идеја представе – подршке чистој слободи и протесту против канцерогеног друштвеног конформизма. Глумци који играју представнике система, Борка Томовић (Директорка школе), Катарина Марковић (Водитељка), Драга Ћирић (Мама), Владан Дујовић (Свет) и други, са друге стране, изразито стилизовано наступају, извештачено наглашавајући њихову одвратну ригидност, дволичност, патолошку амбициозност. Костими Татјане Радишић привукли су пажњу својом неуобичајеном маштовитошћу и битно допринели уверљивом представљању ликова.
„Школа рокенрола“ промовише идеју акције која је овом клинички мртвом друштву данас алармантно потребна. Она нас све позива да одлучно одбијемо да нас прогута систем, да се пробудимо из стања дугогодишње инерције и да променимо реалност.

„Свој на своме: Небојша Ромчевић: ‘Својта’, режија Никола Завишић, ‘Буха’“, Александра Гловацки, Вечерње новости, 22. новембар 2011

Ромчевићеву „својту“ чини моћни млади политичар, лажни доктор, лажни син и лажни Зоран (Горан Јевтић), његов будући таст, типични добитник у мафијашкој приватизацији (Андрија Милошевић), буквално продаје своју упуштену и пропалу ћерку (Катарина Марковић), зарад „пар хиљада квадрата у Кнез Михаиловој“. Њих троје су ретко мрачни ликови у домаћој драматургији, и првенствено захваљујући невероватној количини личног шарма, уз несумњиво глумачко умеће, чине да их је могуће гледати без повраћања. Поред подоста осталих опскурних ликова „својте“, (одличне Александра Симић, Нада Мацанковић, Бојана Ординачев), посебан сегмент чини унајмљени забављач, давно прецвали естрадњак (Милорад Мандић), кога у стопу прате покојни Џони Кеш, као његова фантазија (Милош Влалукин), и жива и стварна ноћна мора од оданости (Анастасија Мандић). Ова тројка, глумачки једнако супериорна, али другачијим средствима, која укључују емоцију генерално – емпатију, сентимент, неке лирске и драге животне тонове, ма колико смешне и наивне, чини целину за себе. (…)

„Бошко Буха“ је на својој вечерњој сцени добио убојиту сатиру, опште препознатљивих а урнебесно смешних ликова и ситуација, самим тим потенцијални хит, јер и публика више од свега воли да је своја међу својима и на своме. 

„Патриотски вишебој и једна комедија: Препоручујемо: ‘Коштана’ у режији Андраша Урбана и ‘Госпођа министарка’ у режији Татјане Мандић Ригонат“, Златко Паковић, Данас, 31. децембар 2013

Преко пута Народног позоришта у Београду, на истом Тргу републике, у Позоришту „Бошко Буха“, у октобру је премијерно изведена Нушићева „Госпођа министарка“, у режији Татјане Мандић Ригонат, са Гораном Јевтићем у улози Живке, и та представа, увек препуног гледалишта, несумњиво је и најбољи репертоарски потез и убедљиво најбоља овогодишња представа у престоници – вехементно, пунокрвно, до последњег свог дамара комиком набрекло, пучко позориште које ни једног јединог тренутка не запада у вулгарност.
Пред нама је ту не онај и онакав Нушић којем се уобичајено код нас придодају гогољске црте тешког драмског карактера, које он нема, него комедиограф којем је у сржи водвиљиста, не, дакле, писац интелектуалних тамних комедија које инклинирају гротесци, него генијални хумориста. Јер то је Нушић уистину јесте, нити је мало, нити је на сцени лако изводљиво. Његови карактери и заплети, оцртани брзо и прецизно, као на малтеру који се брзо суши, изискују изузетну окретност духа и напету концентрацију глумаца, а за смех, који би морали лако да провоцирају у публици, у строгим режимима – глава лети са рамена. То јесте окрепљујући смех који не само, како Нушић каже, „ублажава суровост живота“ него показује какве жеље стварају ту суровост.
Живка Горана Јевтића сва је саткана из паланачке амбиције политичара, пословних људи, естрадних звезда и старлета да што пре поседују што више, а исказана је у јарком вашару лако препознатљивих њихових фраза, гестова и тикова. Моћ је, дакле, наркотик над наркотицима, и ништа друго у толикој мери не деформише перцепцију.
Само неколико минута од почетка представе потребно је да би се потпуно заборавило на то да ову Живку министарку игра глумац, а не глумица, јер је питање о полу извођача овде превазиђено савршено испољеном вештином позоришне интеракције. Главом и брадом била је то Живка. Речју и делом, био је то Нушић.

„Умоболник, љубавник, песник: В. Шекспир: ‘Сан летње ноћи’, Буха на сцени ЈДП, редитељка Ђурђа Тешић“, Драгана Бошковић, Вечерње новости, Београд, 8. новембар 2014

Тешко је објективно писати о представи у којој критичар, као и сваки гледалац, ужива свим чулима. Од магичног Небојше Глоговца (Оберон), преко апсолутно непревазиђеног Дејана Дедића (Пук), кога се ни Линдзи Кемп не би постидео, преко Андријане Оливерић (Титанија), разиграног Немање Оливерића (Вратило), све до младих „љубавника“, Јоване Стојиљковић, Јелисавете Караџић, Уроша Јовчића, Ивана Михајловића, све је празник… „Сан летње ноћи“, традиционално представа на коју публика хрли, овога пута је прекорачила границе Шекспирове комедије и загазила у нову метафору – физички театар са елементима мјузикла и денса.

Ако је намера управе „Бухе“ била да се публика привуче на њихову Вечерњу сцену (која, иако у адаптацији, живи пуним животом уз „Госпођу министарку“), подухват је, сасвим сигурно, успео. Широка циљна група, од тинејџера до најстаријих ће уживати у љубавном чарању Пука и Оберона, а Вратило би могао, у лику магарца, остати дуго упамћен и на еротским сајтовима. Укратко, представа је два сата и петнаест минута еклектике и лудовања, са системом и у границама театра.

(…) Небојша Глоговац, један од тренутно најмоћнијих глумаца на српској сцени, имао је улогу која је била резервисана за Марлона Бранда у последњој фази његове глуме – да самом својом појавом (одлични костими Јелисавете Татић Чутурило) изазове одушевљење и донесе на сцену сновиђење, које ће се развити до екстрема. Глоговац је каваљерски пустио младе да буду у првом плану. Немања Оливерић, ове године овенчан и Стеријином наградом, глумац је од кога се много очекује, јер он много и може. Са мером, а крајње маштовито, одиграо је Вратила и као болесну амбицију, и као љубавника-магарца, духовито и гротескно. И, поново, Дејан Дедић! Његов Пук је нешто што ће се памтити и препричавати. Експресиван, необичан, другачији, владар сцене.

Слепстик, пародија, реп, денс, карневал, мелодрама, музика (Владимир Пејковић) послужили су увек маштовитој Ђурђи Тешић да нас, на празној сцени (Зорана Петров), само уз помоћ шљокица и дима, почасти несвакидашњим доживљајем „Сна летње ноћи“.

„Мајсторски мајстори: ‘Мајстори, мајстори’ – текст Горана Марковића у режији Милана Караџића – премијера у Позоришту Бошко Буха – Вечерња сцена у Установи културе Вук Караџић, четвртак, 2. април 2015“, Горан Цветковић, Радио Београд 2, 3. април 2015

Представа МАЈСТОРИ, МАЈСТОРИ је скоро директно пресликан филмски сценарио, сем што су уведена и деца – ученици који допуњују сценски колаж и праве забавну атмосферу на сцени још духовитијом и сценичнијом. Јер, у овој представи, редитеља Милана Караџића и глумаца Позоришта „Бошко Буха“, све је неодољиво смешно. Наставници, директорка школе, заменик, секретар, секретарица, куварице у школској кухињи, домар, инспектор… сви учествују у мајсторски осмишљеним, врцавим сценама са неодољивим хумором и веселом забавом. Па кад на крају представе – усред гротескне прославе одласка у пензију дискретне чистачице, упадне друг одозго и очита лекцију – тако, ту пред свима, угледној и успешној директорки – настаје прилично неочекивани трагични преокрет, који нас врати дубоко у време оних времена једнопартијске власти и владања. (…) У лику друга одозго, Милоја – врло прибрано и сугестивно се показао директор позоришта Милорад Мандић Манда. Међу великим бројем глумаца на сцени – одлично се снашла Нађа Секулић, у врло важној, али дискретним средствима одиграној, улози чистачице Кеве. Она је апсолутним присуством, кретњама и одлично пласираним репликама, из аутентичног и проживљеног, уметнички убедљивог искуства, целим хабитусом одређивала стил представе и упућивала на далекосежније друштвене домете. Браво! Милица Михајловић је у тешкој и сложеној улози Директорке школе, одлично водила комплетну радњу – кроз Сциле и Харибде борбе за школске резултате и скривање скандала, тако да је била чврст централни стуб колективне игре. Небојша Илић, у улози комичног напасника, био је дискретнији у избору средстава и тиме подигао ниво проблема, у коме као лик учествује. Сасвим на месту. Његова присилна или самостална љубавница, наставница енглеског језика, Гоца, нашла је атрактиван и духовит, али озбиљан израз у игри Борке Томовић. Зоран Цвијановић шармантно је одиграо наставника музике са геј аспирацијама. Александар Радојчић, у одличној физичкој кондицији, вешто је одиграо наставника фискултуре и опасног, тихог, општег швалера школе. Млада Катарина Марковић разиграла се као једна од сервирки у школској кухињи и отворила нове, личне глумачке путеве у комедији. И тако даље и тако даље – сваки глумац на сцени имао је своје тачно одређено и одлично укомпоновано место, које је максимално испунио смехом, досеткама, глумачким бравурама… и тако је настала заиста МАЈСТОРСКА представа МАЈСТОРИ, МАЈСТОРИ. И кад је на крају несрећне свечаности испраћаја теткице у пензију, Немања Оливерић у улози наставника српског језика – одрецитовао потресне и гротескне стихове песме по којој је представа добила име, аутора Александра Секулића – чврсто је ударен последњи клин у ову сложену грађевину позоришног повратка у прошлост – или будућност нашег свакодневног, стресно-страшног животарења, у општем подразумевању послушности.
Велика група школске деце била је врло активна и увежбана. Томе је сигурно помогла врло атрактивна кореографија Небојше Громилића. Једноставна и функционална сценографија школске фискултурне сале и одељења која постају канцеларије – рад Бориса Максимовића, одлично је одредила простор за игру и пружила пуну подршку глумцима. Костими Драгице Лаушевић били су јасни и упечатљиви. Ирена Поповић написала је музику која подржава радњу, али евоцира и време дешавања, са јасним критичким отклоном. Драматуршки рад Милене Деполо умногоме је помогао тексту Горана Марковића да постане допадљив, вицкаст и игрив, за екипу расположених глумаца. Одлична – МАЈСТОРСКА представа, која ће још дуго пунити сале позоришта, што је публика на премијери одмах осетила и наградила честим аплаузима и смехом у току представе, и салвама овација на крају. Право разиграно и весело позориште – ТАМАН!

„Од етике до естетике“, Ана Тасић, Политика, 15. децембар 2015

Текст „Егзекутор“ Војислава Савића је клаустрофобична трилерска драма која се одвија између три лика, а тематизује потеру, ситуацију гоњења, подижући ту тему на ниво друштвене и полемичке важности. Ова специфично апсурдна драмска ситуација окидач је испаљивања питања о границама преживљавања, односу између одговорности и злочина, линији раздвајања добра и зла, али и опстајању љубави у немогућим околностима.
У представи редитеља Николе Завишића, Александар Ђурица игра ћудљивог Госта, који отвара драму, смештајући се у некакав планински хотел богу иза ногу. Он је туњав, мрачан и преопрезан, гоњен жељом да се изолује од свега, па и од своје породице. Милорад Мандић представља великог Непознатог, зарозаног плаћеног убицу, ноншалантног преступника, криминалца који свом „послу“ приступа као да је било који други. То провокативно проблематизује границе етике: шта све морамо да урадимо да бисмо опстали, где је тачка одвајања закона и прекршаја, правде и неправде? Ђурица и Мандић коректно на сцени остварују та два лика, али је наступ Анастасие Мандић као Собарице у овој представи есенцијалан. Она енергетски и комички драстично подиже атмосферу, како се разиграно појави на сцени, у оштрим цртама стварајући лик распуштенице, хистерично жељне мушког друштва. Сценски рукопис је препознатљиво Завишићев, карактеристичан због изградње пуне, густе атмосфере претње, у психоделичном споју трилерске музике (композитор – Горан Симоноски), разнобојног светла, увођења дима, сенки, силуета. У овој занимљивој представи, важној је доноси праизведбу савремене домаће драме, сценографија (Мираш Вуксановић) је у сагласју са наглашеним апсурдом и метафориком радње. На сцени је начичкан низ препарираних животињских глава, што је индикација општег мртвила, туробно угашених живота….

 „Жуљеви, рузмарини и сламнати шешири: ‘Флорентински шешир’, Ежен Лабиш / Даријан Михајловић, Позориште Бошко Буха“, Ана Тасић, Културни дневник, РТС 1, 19. децембар 2017

Успех сценског постављања водвиља мери се према редитељској и глумачкој спретности, као и комичким вредностима. Ова врста позоришта у основи нема упадљивије уметничке претензије, па ни значај. Његова основна функција је да забави публику.

Имајући у виду ове критеријуме, може се рећи да је редитељ Даријан Михајловић Лабишов водвиљ углавном успешно сценски остварио. Представа је формално раскошна, визуелни и музички је спектакл који заводи публику снагом форме. Редитељ је игру водио театрално и оштро. Поједине сцене су решене у треш стилу, попут појаве месара Бопертуиа. Упадљива театралност у овој врсти позоришта је функционална зато што истиче чињеницу битности форме уместо садржаја. Треш се поиграва са формализмом, успоставља дистанцу кроз претераност.

Костими Иване Васић су изузетно маштовити, богати и укусни. (…)

У игри ансамбла се апсолутно издваја Горан Јевтић као цвећар Нонанкур који удаје своју ћерку. Он је енергични, тврдоглави сељак који трапаво покушава да сакрије своје порекло. Како Нонанкур ступи на сцену, представа постане живља. Комички су врло успешна решења његовог жуљања ципеле, као и вукљања повећег рузмарина. Упечатљива је и појава његове хорде бангавих сватова. Са њима се на сцену уводи тема друштвених подела на село и град, народ и елиту. У тим моментима, овај водвиљ добија и блага друштвено-критичка значења.

„Сексуалне фрустрације: Шницлер: ‘Вртешка’, редитељ Даријан Михајловић, Буха“, Драгана Бошковић, Вечерње новости, 8. април 2019 

Редитељ Даријан Михајловић је, међу одличним „Бухиним“ глумцима (и гостима), одабрао заиста најбоље за улоге у Шницлеровом „свингерају“. Међу њима је најупадљивији Милутин Милошевић, као трансвестит (Блудница), изузетно тачан у представљању женског (?) пола, без имало ироније, далеко од сваке карикатуре. Његова спонтаност на сцени је, већ у првој сцени, у којој му је партнер био Војник (одличан Урош Јовчић), трасирала игру, у којој се сваки следећи пар помучио да одигра, и одбрани, своје право на интиму, ма каква она била. Собарица (неодољива Јелена Тркуља) и Млади господин (Милан Колак, врло пријатно изненађење), Млада супруга (маркантна Лена Богдановић) и Муж (студиозни Горан Шушљик), Слатка мала (Теодора Ристовски) и Песник (Милош Влалукин), Глумица (Катарина Гојковић) и Гроф (Дејан Луткић) вртели су се, како мора, на вртешци „ниских страсти“, изазивајући грохотан смех у публици својом виртуозношћу и врло савременим средствима, да секс одиграју у „Бухи“… Иначе бисмо добили „Плаву собу“ Дејвида Хера! Сценографија, ротација са лежајевима Весне Поповић је била логична, а костим Лане Цвијановић изврстан.

Даријан Михајловић, опробани мајстор водвиља (на истом репертоару је и његов „Флорентински шешир“), није прешао границу доброг укуса ни у претераној комици, ни у извргавању руглу туђих мана. This is your first post. Edit or delete it, then start writing!