Увек долазим у Позориште „Бошко Буха“. Све приче за нас су лепо пренете на позорницу. Исто као „Пепељуга“. Много је лепша од оне у књизи.
Дарко Буторајац, ІV разред
Бошко Трифуновић: Игра у игри
„Бајку о цару и пастиру“ започео сам као причу. У прози. Онда ме је обиље сценских елемената навело да је напишем као позоришни комад. Опет у прози. А њена лепршавост вукла је стиху. Њен ритам је просто тражио да се одрази ритмом стиха. Осећао сам да је то комедија, тако сам је и урадио. Да забави, да насмеје. Још више: да зарадује и освежи.
Драма је написана као игра у игри. Све се догађа у пространој сељачкој кући, зими, на прелу, где сељаци одлуче да одиграју приче које причају годинама, те се костимирају, преоблаче и снабдевају вилама, котарицама, тепсијама, секирама, и где покоји, излазећи из улоге, накрене балон с вином или шћапи уштипак. Бајка је далека претходница Брешановог „Хамлета у Мрдуши Доњој“, писана је као рустикална бурлеска, а не као дечји комад, само је Мирослав Беловић својим даровитим и проницљивим носом осетио да би та игра могла да се прилагоди деци, па је одсекао предигру и епилог и оставио чисту бајку. Као аутор, тек отпуштен робијаш с Голог отока, нисам се усудио да противречим, само ми је био стало да се комад игра што пре, док се не сазна за мене да сам „непријатељ“. Касније је уважени Беловић свога „Дунда Мароја“ баш тако играо и радио, као драму у драми, али је „Бајка“ после његовог сечења постала модел, и највише позоришта тако ју је постављало. Цитираћу позоришне критичаре: „Дизнијевски мајсторски написано“, „Дивна представа и велика уметничка радост“, „Веома даровит драмски писац са изврсним инстинктом за сцену“, „Бајка за дечје уживање“, „заједно са децом и одрасли уживају“, „Писац показује да и као педагог има пуно разумевања за дечју душу“… Чини ми се да је решење тајне у томе што моја бајка носи елементе исконске народне мудрости коју желе да чују подједнако и деца и одрасли. Кад сам писао „Бајку“, имао сам стално на уму моје сељаке из Тополе, њихово искуство, морал, начин резоновања и говора.
Александар Поповић: Тешко је бити мали
Постоји леп договор између Позоришта „Бошко Буха“ и мене да на сцени оживимо неке најпопуларније и најомиљеније бајке. Претходно је требало дати одговор на питање које су то најпопуларније и најомиљеније бајке, а затим да код њих нађем нешто што у њима није речено. А увек постоји нешто што је остало неречено. Тако сам се задржао на бајци о Црвенкапи и вуку. У њој се говори, отприлике, о томе да је смисао живота у савлађивању зла. Било је мишљења да се у Црвенкапи води борба између добра и зла. Будући да ми знамо да Црвенкапа није страдала због своје доброте већ због зла које постоји независно од ње и којег ће увек бити, ја сам узео у разматрање ту равнотежу између добра и зла што равномерно постоји и у ловцу и у вуку и у другим личностима из бајке, и не само из бајке. Узео сам у обзир и то да сваком великом злу претходи неко мало зло, као што сваком великом добру, претходи неко мало добро. Хоћу да кажем да је ствар у поређењу, то јест да је неко мало зло мало само у односу на веће зло и да је то упозорење и за оне који чине добро, јер треба да знају да добру нема краја и да не треба да се задовољавају добром које су учинили или чине. „Црвенкапи“ нема краја, она се не завршава као што и не почиње. У причи има још један моменат на коме сам се зауставио. Деца се увек питају ко је вук, зашто је дошао, јер њему се узвраћа на исти начин на који је поступио. А средства треба разликовати. У нашој игри вуку нећемо ставити камење у стомак.
Не постоји посебан језик којим се служе деца од оног којим се служе одрасли. С том разликом што је за децу можда потребан слободнији језик него за одрасле. Много је важније да деца осете него да разумеју. Имам искуства са децом. Она имају већу моћ да слике и речи надограђују игром и зато је мудрије и рекао бих здравије деци дати повод него закључке. Она имају способност комбиновања и неке своје логичке множине и једнине које немају везе са граматичким.
Питање је шта то деца примају од једне представе, односно шта гледаоци уопште примају. Моје није да повлађујем већ да се борим против уобичајеног. Према томе, нисам обавезан да се крећем у неким познатим оквирима. Обично се мисли да су деца мала, да је лепо бити дете, што обично значи да је лепо бити глуп. Али ја мислим да је тешко бити мали. Деца увек постављају питања: а шта је било после? А ниједан одрастао човек се не пита шта је било после његовог детињства. Под тим условом не вреди бити одрастао, то јест не вреди улагати сав тај труд да се постане „паметан“, то јест престане бити добар, односно глуп.
Свако има своју Црвенкапу и свеједно је да ли она на глави има црвени поклопац од масти за ципеле или беретку која је у моди. Деца се везују за симболе. А разумљиво је што се води рачуна да ову нашу садашњу децу окружује један садашњи свет. Зато ту децу не би збунило, рецимо, ако се каже да је Црвенкапа пошла код баке и понела транзистор. То може да шокира нас одрасле. Или, тој деци би било сасвим разумљиво да Црвенкапа пита има ли места у тролејбусу, а да он одговори: „Нема места, а уосталом пала ми је и трола.“ Зависи до које мере има у томе поезије, а не одговара ли чињеницама.
Дивно је што у причи има ловац. Јер бити ловац по мом мишљењу није нимало лепо занимање. Вук је страшан, али је исто тако страшан и ловац. Он се у нашој бајци појављује и пита: Има ли вука да га убијем? Одговарају му да нема вука. Онда пита: Има ли миша? Кажу му да нема миша, јер има мачка. Онда у очајању пита имали бар бубашваба. Нажалост, нема ни бубашваба јер има пиле које тамани бубашвабе. У причу сам унео и једну другарицу Црвенкапе која својом глупошћу учествује у злу (то је оно мало зло које претходи великом злу). Она јако воли да се облачи, а Црвенкапина мајка, која је по занимању шнајдерка, стално јој шије хаљине. Њу тата и мама јако воле и она има хаљине свих боја иако она уопште не разликује боје.
Нисмо бајку баш прецизно лоцирали. Црвенкапа, на пример, иде кроз шуму људи што не мора да значи да не иде кроз праву шуму. Јер децу могу стабла да подсећају на живе људе. Остављено им је да маштају у оба правца. Наше је било да створимо правила за игру и да она буду врло широка. Не треба заборавити да представа коју деца имају о нама превазилази све оно што ми можемо да замислимо.
Миодраг Станисављевић: Дечје чистилиште
Писање драмских текстова представља већи, прозрачнији и питкији део мог писања.
Моји драмски текстови за децу чине ону видљиву половину „пловећег брега“ састављеног од свега што сам до сада написао. Што је баш тај део изнад „линије уронућа“ происходи из многих надличних и личних умешатељстава и замешатељстава. Можда је, напросто, у питању „специфична тежина“ тог дела. Поуздана је чињеница само то да није било оних још потребнијих, проверавајућих отеловљења плодова тог чина на сцени овог театра.
Почео сам онако како се већина драмских писаца обраћа сцени за децу – обрадама, драматуршким приготовљењима штива која нису написана за сцену. За разлику од већине која и остаје на обрадама (остају, дакле, вечити шегрти), ја сам после једне обраде (звала се „Окасен и Николета“) прешао на ступањ калфе, а на овом ступњу се већ бавимо прерадама и дорадама. (Рад који припада овом занатском ступњу звао се „Василиса Прекрасна“.) Напокон, одлучих да пређем у следећи занатлијски раздел – ступањ инокосног мајстора, ступањ самосталне израде. (Пошто је фалсификат „мајсторског писма“ био подржан у овом периоду, написао сам комаде „Царска се пориче“, „Немушти језик“ и „И ми коња за трку имамо“.)
Писање за дечју сцену (и не само писање) јесте својеврстан боравак у карантину. В. Х. Одн је писцима извесних простора препоручивао хотимичан одлазак у такву установу, а многи су, вољно или невољно (Данил Хармс, на пример), у том модусу провели највећи део свог живота. Наравно, симбол карантин садржи у себи многе наносе и светлих и тамних значења; ипак, од свих чистилишта најлепше је оно у коме седе деца. С друге стране, у карантину се дају радити (а изгледа да су му и прирођени) многи лепи послови. Покушај раскужења језика, покушај да се језику и даху једног племена да неки сјај није незанимљив и незамашан посао. Тај посао, вероватно, треба и почети у дечјем театру.
Љубивоје Ршумовић: ,,Као за одрасле, само много боље“
Едуковани педагози се, можда, не би сложили са тврдњом да се „млади људи“ (тако је Конфучије називао децу!) најбоље васпитавају личним примером! Али педагози од праксе су то доживели, и знају. У породици су тај лични пример родитељи, у забавишту васпитачи, у школи учитељи и наставници, у тзв. окружењу – одрасли, родбина, комшије, јавне личности које се појављују на телевизији, и најзад – глумци у позориштима за децу!
Кренули смо у потрагу за бајком, јер је бајка огледало стварног живота, што подразумева игру, уметност, авантуру, радозналост, све прилагођено узрасту младих људи, том добу када се њихова личност формира. Требало је времена да бајка победи „суботу буботу“, магарећу клупу, татин каиш, мамин прут („а моје су само сузе“, каже Драган Росић, 10 год., у „Буквару дечјих права“), и може се рећи да предњачи у ововременој педагошкој доктрини!
Дакле, шта и како – глумци у позориштима?
Да се подсетимо једне анегдоте: долази млад глумац Станиславском, директору Московског художественог театра, и пита: Маестро, позван сам да одглумим нешто за децу, за најмлађе, а немам искуства у томе. Како то да одрадим? – Као за одрасле! – одговори му Станиславски, па додаде: – Само много боље!
Душко Радовић је волео да парафразира ову мисао великог совјетског позоришног редитеља и педагога, па је на новинарска питања како треба писати за децу одговарао: Као за одрасле, само много боље!
Бајке су, од Езопа па наовамо, смишљане да буду „много боље“.
Измишљен је формат, одређена драматуршка структура текста, предложени профили актера, договорена победа добра над злом! Чак је, у великој мери, и језик бајке утврђен.
Шта је онда остајало писцима, новим ауторима да ураде?
Да тој древној грађевини удахну душу, да је хумором оплемене, да је, тако необичну, учине још необичнијом, савременом младом човеку занимљивијом. Да се позове у помоћ поезија, па да, раме уз раме са музиком, осветли драмску хармонију бајке, уз помоћ редитељске визије.
Хајде да се сетимо Карла Сандберга: „Ако класичне теме ставимо у колоквијални језик, онда је то просто џезирање класике. Треба да развијемо љубав за једноставне спонтане појаве, за свакодневни живот.“ А бајке су управо брушене свакодневним животом, вековима преношене од уста до уста, с колена на колено, уз читанке и успаванке. Тако се васпитавала младеж етичким и естетским порукама, тако се едуковала и позоришна публика, од малих ногу, јер: „Није битно шта гледаш, битно је шта видиш“ (Архимед), а то су млади људи, отворене маште, пре разумевали, и за цео живот чували.
Бајке су магијски простор у коме је све могуће, осим онога што је немогуће. А то је – лишити је слободе да буде „много боља“. Као што „Оно што се може објаснити – није поезија“ (В. Б. Јејтс), тако оно што пропагира мржњу, примитивизам и нетолеранцију – није бајка! Много је скривених значења које бајке носе у себи, а која су предмет размишљања и одгонетања савремених театролога, књижевника и теоретичара књижевности. На једно новинарско питање о чему би написао бајку, Мирослав Антић је рекао „О срцу“. Незадовољан одговором, новинар је питао зашто баш о срцу? Мика је одговорио својим стиховима: „Срце се нема да се има, срце се има да се дели свима!“
Наравно да се може написати савремена бајка по поруџбини. Шекспир је бајку о Ромеу и Јулији написао по поруџбини. Срећом, успешно. Мада је побегао из оквира класичних бајки. Али написао је и много неуспешних, јер је сваког идућег четвртка морао имати нову премијеру у свом позоришту! Мање успешни писци од Шекспира данас узимају класични, познати формат бајке, па присвоје чак и наслов (познат, популаран!) и напишу „своје виђење“ приче. Не изоставе принцезу и принца, краљицу и краља, дакле и ликове из ранијих (туђих) бајки, а смисле само нове односе, и испричају своју бајку новим језиком.
Да ли је то дозвољено?
Да, под условом да је тај сурогат бајке донео нешто ново у значењу, у поставци, у језику! Савремени писци тако покушавају да се такмиче са класичним ауторима, или чак са народом, ако узимају сиже из народне усмене баштине! Познат је успешан случај Моме Капора, који је за своју бајку „Онда“ узео сиже из народне приче, о двоје младих који су се заволели, венчали и били срећни. Али временом мужу су се почеле допадати друге девојке, и сваки пут кад би се њему допала друга девојка, његова жена би се смањила.
Крај бајке: старац, са штапом, погурен, хода и гледа у земљу, покушава још једном да види своју Драгану.
Као што постоје општа места у литератури, тако постоје и опште теме. То неписано правило важи и за бајке. Млади људи гледају по неколико пута сваку бајку у позоришту, препознају у свакој опште место, али испричано новим језиком и новим духом, па можемо веровати да се у њиховој души догађа чудесно такмичење: које је значење лепше, чија је интерпретација успешнија, која је бајка боља?
Кад помињемо такмичење, да поменемо и случај Ернеста Хемингвеја, који се опкладио да ће написати најкраћу причу на свету, од само шест речи! И написао је: „На продају. Ципелице за бебу. Неношене“!
Ивана Димић: Тумачење мита у основи драмске бајке
Са бајкама је ствар унеколико компликована. Писац може да се односи према причи у бајци као неприкосновеној, а може да сматра да причу треба мењати и прилагођавати савременом тумачењу. У историји развоја драме постоји исти тај однос према драмској причи: од античке драме у којој је драмска прича (mythos) непомерива и унапред утврђена, до критичког односа према причи код Брехта или разарања приче код Бекета. Драмска прича као склоп догађаја који држи целу конструкцију драмске радње представља базични и најраспрострањенији облик драмског стваралаштва. Моја наклоност припада том, аристотеловском моделу писања, у ком облику КАКО односи превагу у односу на ШТА.
Бајка има чврсту причу. Зна се тачно какав је склоп догађаја, ко су јунаци и како ће се све завршити. Јунг користи термин архетипова и колективног несвесног на који се Бруно Бетелхајм ослања у својој књизи „Значење бајки“. Он инсистира на непомеривости приче у бајци која у својој приповести носи тајно катарзично дејство и стога не сме да се ремети. Публика којој се бајка пре свих обраћа су деца, која прелазе пут од слушалаца, преко читалаца, до гледалаца бајки у позоришту, па стога позоришни писац има велику одговорност кад преузме улогу тумача бајки. Деца тачно знају о чему се у бајци ради кад дођу да је гледају. За њих се мења само перспектива приповедања бајке. Они се од слушалаца својих родитеља/старатеља и касније, у већем узрасту, читалаца претварају у гледаоце. Бајка у том тренутку престаје да буде глас који приповеда или речи у књизи са сликама. Тада бајка позоришном чаролијом оживљава, постаје тродимензионална. Јунаци постају живи и покретни у простору. Деца су налик на гледаоце античког театра који су знали напамет мит на основу којег је писао драме Есхил, Софокле или Еурипид. Основно питање које се постављало пред писца било је како ће обрадити постојећи мит (mythos/причу), а не шта ће трагедија испричати, јер је прича свим гледаоцима била позната. Тако је и с писцем драмске бајке. Његова слобода је спутана у оквир одређене приче коју свака бајка садржи, и ставља га у исту позицију у коју мит ставља античког трагичара или метар у поезији ставља песника – захтева од њега дисциплиновање вештине писања. У бајкама увек постоје јунак, препрека и срећан крај. Пишчевој машти препуштен је развој приче, дијалог, смишљање и именовање епизодних ликова, обликовање јунаковог карактера. Писац ће бајку која је написана на једној до две странице претворити у драму од педесетак страна, дело аутентично и самосвојно. За то ће тражити инспирацију у свом унутрашњем свету, у савременом тренутку и свету око себе. Ако је позоришни драматург који воли глумце и глумачку уметност, тражиће инспирацију у оним глумцима којима намењује будуће улоге, у њиховим карактеристичним особинама и посебним даровима с једне стране, и у публици с друге (позоришта за децу праве наменски представе за децу одређеног узраста и о томе се у сваком сегменту стварања представе строго води рачуна). Примера ради, тако је у „Петру Пану“ настао читав епизодни заплет с Капетаном Куком и његовим гусаром Тобелијом. (Куку је играо Милорад Мандић, а Тобелија Јелена Тркуља. То је инспирисало писање низа љубавних и комичних дијалога и ситуација. Настала је споредна прича како гусар Тобелијо крије свој женски идентитет и заљубљеност у Капетана Куку.)
Свака написана драмска бајка неминовно сведочи о тренутку у коме је настала, без обзира да ли писац разара причу постојеће бајке, измишља нову или ствара на основу утврђене бајке и остаје у задатим оквирима. Моја наклоност, да поновим, припада овом потоњем, класичном изазову. Волим да је истина увек иста, да јунака после свих перипетија чека срећан крај, волим једноставне риме, сонгове као позоришну интерпункцију… све ми се то свиђа и као писцу и као гледаоцу, јер негује и чува моје дечје осећање задивљености светом и животом. Што је гора стварност у којој живим и што је малигнији свет, тим ми је драгоценија та несаломива ентелехија бајке у којој добро побеђује зло.
Стеван Копривица: Бајковити огледи и бајковити исходи
Постоје две фразе, тачне као и све фразе, и излизане као и све фразе када је у питању позориште за децу. Прва је да „децу не можете преварити“. Тачно је. Сви они празни ходови, премишљања и пренемагања којима смо склони у театру за одрасле и које називамо психологизирањем, контеплативним вертикалама, метафорама и знаковима, децу не интересују. Интересоваће их можда када одрасту, или ће се правити да их интересују да би испали паметни. Дакле, немојте их обмањивати „украсима“ и надтекстуалним и подтекстуалним нивоима. Деци (као и одраслима уосталом) дајте чврсту и занимљиву причу, пуну преокрета и интрига, раскошне ликове (који ту и тамо мало претерују), дајте им односе такве да могу да се опредељују (немојте се изненадити ако се определе за шармантног негативца), понудите им штиво које ће их забавити и поучити. Да, стари и непревазиђени Аристотел је тако одредио сврху позоришта: задатак позоришта је да забави и поучи. Да подучава кроз забаву, да забави кроз поуку. Позориште за децу има управо тај задатак. Позориште за одрасле неће никога ништа поучити, касно је. Ако деца галаме у позоришту, значи да им је досадно, да нисте успели да их заинтересујете, ни да их преварите. Узалуд су цоктања разводница и вика учитељица. Џаба. Нисте успели да их преварите. Наравно, то не значи да глумац може да се бекељи, глупира, истрчава преко рампе не би ли купио тренутак дечје пажње. Не. То није достојанствено ни професионално, то унижава и децу и позориште. Позориште за децу је добра прича, позориште за децу је питка фантазија, онеобичавање обичног, смех и покоја суза.
Ту долазимо до друге фразе. „За децу се прави позориште исто као за одрасле, само што је теже.“ Тачно је. Сви елементи позоришног језика морају бити искоришћени у позоришту за децу, с тим што не можете рачунати да ће вам деца после премијере куртоазно честитати изведбу, ма и мислили најгоре о њој. Ако им се не допада – спаваће, чаврљати с другарима или ће повадити највеће непријатеље позоришта, мобилне телефоне, и потражити синтетичку забаву јер им нисте понудили машту већу од оне која је похрањена у мегагигабајтима. Одрасли у позоришту морају да трпе, деца не морају и неће. Било би добро када би то радила и када одрасту.
Пошто имам искуство у писању за децу, стицано у Позоришту „Бошко Буха“, Малом позоришту „Душко Радовић“, Градском позоришту из Подгорице, а оно је произвело неке, кажу, добре представе, онда имам, овим поводом, право да говорим о начинима како смо, Милан Караџић, глумци, сценографи и костимографи, композитори и кореографи, правили те представе које су нашле своје место у историји савременог театра за децу. Наравно, то је лично искуство. Родоначелници нове литературе за децу, самим тим и театара, Душан Радовић, Љуба Ршумовић, Аца Поповић, па млађи посвећеник театра за велике-мале људе, али већ класик Игор Бојовић, имају своје поетике, фасцинантне и оригиналне приступе овој чаролији. Свако на свој начин. Али један именитељ им је заједнички: ослањање на драматургију бајке. Од Радовићевих Капетана Пиплфокса, Принцезе Нађе и Разбојника Кађе, преко Ршумовог Цара Тројана до Бојовићевих Баш Челика и Краља Вукашина, води поуздана вертикала бајковитог народног предања или литерарне бајке, свеједно.
Тим алхемијским поступком руководио сам се када сам за „Буху“ писао први комад за „децу и младе“ – „Мали Радојица и Краљевић Марко“. Бајковитост је у томе што Радојица припада хајдучком циклусу, док су песме о Марку Краљевићу из преткосовског периода. Неколико векова је између њих, те не би могли да се сретну, ама баш никако. Осим у позоришној бајци. Ту време ништа не значи. И баш је добро што Марко има особине које су касније постале део карактера Марвелових јунака, што су му подухвати немогући и невероватни, а што је Радојица тек изашао из закаснеле адолесценције, има душу дечака а срце јунака. Њих двојица у тандему, проистекли из бајковите епике, закорачили су у нову позоришну бајку. Бајка прича немогуће и невероватне ствари, али то је тако забавно, а ова двојица архијунака учили су и нас и децу ономе што баш и није од њих очекивано – толеранцији, разумевању, опросту. Наравно, ничег не би било без Хајкуне Девојке. И шајке којом су отпловили у неки бољи свет, без омраза, подела, крви и освета. Таквог света нема нигде осим у бајкама. Такав бајковити исход потражили смо редитељ Караџић и ја и у нашој верзији Диминог ремек-дела авантуристичке литературе „Три мускетара“. Дима је све што се може написати на ту тему написао савршено. Али ми смо променили исходе, и од заклетих ројалиста без страха и мане направили јунаке који окрећу своје мачеве оштрицом надоле, свесни бесмислености рата и ратне жртве. Дима није имао прилику да се љути, а Д’Артањан и другови су ушли у бајку, што сигурно нису никада очекивали.
Наводити друге бајковите огледе било би претенциозно и представљало би узурпацију простора. Има бајки са чудесима, али и без чудеса. Некад је чудесан и исход који у животу не можемо наћи. Али ваља покушати.
Игор Бојовић: (Ре)креативни свет детињства
Када говоримо о позоришту за децу и младе, за мене је то игра асоцијација јер уметност је, како Виктор Иго каже, (ре)креативни свет детињства. Заправо, ми се увек враћамо свом детињству и све почиње одатле. Било шта да радимо, ми будимо дете у себи, и што више у томе успевамо, успешнији смо у писању комада. Потпуно исти ангажман имам кад пишем за децу и за одрасле. За мене је то једна велика креативна авантура и питање је само менталне снаге у тренутку када радим докле ћу добацити. Позориште за децу никад нисам доживљавао као инфантилно, како је својевремено стварано (част изузецима као што су Александар Поповић, Душко Радовић и Љубивоје Ршумовић). Већ с првим комадом, с „Петром Паном“, покушао сам да урадим нешто и креативно уносније, да га пишем као што се пише комад за одрасле, уз најозбиљнији приступ, да не третирам децу као нижа бића и не потцењујем њихову интелигенцију. Мислим да је ту основ свега, у начину писања за децу. Деца су мали људи који врло добро знају када покушавате да их преварите, а када сте искрени у процесу стварања.
Бајке нам нуде архетипске вредности које говоре о томе шта је добро, а шта зло, како се у животу и највеће зло добром може победити и на које начине је то могуће, да се ни највеће опасности не треба плашити, да се треба ухватити укоштац с проблемима и изборити се. Деца која гледају бајке подсвесно уче о животу. Бајка је у том смислу веома важна у васпитању и развоју сваког детета јер га учи како да превазиђе разне проблеме. Свака бајка има своју тему и своју идеју која је везана за различите проблеме у животу. Увек поштујем архетипске ситуације ради којих је бајка и настала. Оне су армирани стубови који држе и унапред дату причу и тему будућег драмског дела. Између њих има много простора за остављање ауторског печата, за поетско-филозофске нивое, нова ауторска учитавања која су увек у смеру дате теме и приче комада. Није случајно да у бајкама постоји тројство, да постоје три препреке до циља, да је свака препрека тежа и да се, на крају, победом над злом проживљава једна врста катарзе. Било је доста расправа о томе да ли су бајке сурове, као на пример „Ивица и Марица“, као неке које су писала браћа Грим.
Бруно Бетелхајм је дао најбољи одговор на то и за мене је његова књига „Значење бајки“ на ту тему исто што је Аристотелова „Поетика“ за драмског писца за одрасле. Бетелхајм је рекао да што је суровија прича, то је већа катарза када се зло победи и дете зато лакше учи да побеђује у животу. То је и теорија Ерика Берна, који каже да се до треће године живота формира животни сценарио свакога човека и то према бајкама које је слушао као дете. Свако дете бира бајку коју воли више од осталих и тражи да му се она све чешће понавља, и када у животу дође до тога да у својој околини има архетипске ситуације сличне као у бајци коју је слушао као дете, тај човек, у тим околностима, најбоље функционише. Моја животна прича је „Петар Пан“. Целог живота водим неке изгубљене дечаке кроз разне авантуре свуда по свету и стално се борим против неког, што сам старији све имагинарнијег, Капетана Куке који покушава да ме спречи у томе.
Поред тематског одабира који је универзалан, и поред тога што је реч о бајкама које нису писане само за средњи век већ за сва времена, потребно је и добро познавање заната. А на Факултету драмских уметности у Београду и у Ројал корт театру у Лондону имао сам најбоље професоре на свету – Шекспира, Молијера, Брехта и друге. Готово увек сам унапред знао репертоарске и продукционе потребе позоришта, те глумце за које пишем. Није им лако да импровизују, што нарочито воле, јер имам такву психу да пишем у стиху. Када једном према свим тим захтевима склопите комад, он се, касније, игра у бројним позориштима. Тако је „Мачор у чизмама“ у „Бухи“ играо више од две деценије, „Баш Челик“ у Малом позоришту „Душко Радовић“ избројао је 850 извођења, луткарска верзија „Петра Пана“ је на репертоару „Пинокија“ од 1998. године, „Лепотица и звер“ је у Македонији у Театру за децу и младинце ушла у Гинисову књигу рекорда као најизвођенији текст. Захвалан сам свима који те представе негују, јер се у њима и глумачка подела у целости променила више пута. Било је ту много посла за све и верујем да ће тако бити и с „Пепељугом“, која се већ скоро четири године изводи у Позоришту „Бошко Буха“.
Времена се, наравно, мењају, па тако и тематско-идејни круг текстова који се пишу за децу. Фестивал ТИБА, који је организовало Позориште „Бошко Буха“ и чији сам селектор био годинама, доста је допринео томе да се репертоар позоришта за децу мења. Имали смо прилику да на том фестивалу, који је био Битеф за децу, видимо најбоља остварења из целе Европе. Гледали смо знатно другачије представе које су се бавиле савременом драмом, савременим животом, проблемима који прате одрастање, дакле темама које нису биле засноване само на бајкама. Било је ту разноликог репертоара, тематски и селекторски организованог по сезонама, од представа за бебе какве се данас с успехом изводе у Дечјем позоришту у Суботици, преко плесног театра па све до спектакла попут „Мале сирене“ из Ирске која се изводила с рониоцима на базену Ташмајдан, а која је тематски и идејно можда најближа оном што се, и тада, као и данас, радило и ради у Позоришту „Бошко Буха“. У Западној Европи постоји репертоарска линија тзв. позоришта за младе. Но код нас ће проћи још много времена да таква врста театра заживи. Нашем позоришту недостаје више такозваних омладинских комада. То би могли бити за почетак комади писани према школској лектири (који могу бити заступљени и у класичном позоришту за децу) док би комади за младе који се баве темама блиским том узрасту били нека врста алтернативе. Ми немамо (или имамо делимично, ад хок) ни једно ни друго. Имамо позориште за децу намењено узрасту до 12 година, а тинејџери већ иду у театар за одрасле…
И коначно, сви моји комади се – срећно завршавају. Они који то, на неки начин, везују за Дизнија, дебело греше. Реч је о позоришним узорима које налазим најпре у Шекспировим делима, а потом и у поштовању Бетелхајма. Што су три невоље на које јунак наилази веће и страшније, то крај деци, као публици, треба да буде оптимистичнији учећи их, кроз такву радњу, да се и у животу касније могу изборити са свим проблемима који ће их неминовно задесити. И нешто сасвим лично – и сам сâм по природи оптимиста склон свакаквом бојевању с алама и бауцима, те су такви и комади које пишем, живим и уздишем.
Милена Деполо: Еманципација принцеза
„Пепељугу“, „Црвенкапу“, „Ивицу и Марицу“ данас најчешће помињемо као бајке браће Грим, иако оне своје порекло воде из периода од пре неколико хиљада година, када се бајке нису записивале, већ су се преносиле усменим предањем, и самим тим се неминовно мењале у зависности од приповедача – његовог дара, погледа на свет, публике којој се обраћао… Тако смо стигли и до Јакоба и Вилхелма, браће Грим, који су их прилагодили публици свог времена. О великој љубави дечје читалачке публике према њиховим бајкама пише Лајман Франк Баум у предговору за своје најзначајније дело „Чаробњак из Оза“. Међутим, он пише и то да се те „старе бајке, које су служиле генерацијама, сада у библиотекама могу класификовати као историјске, јер је дошло време за неке нове чудесне приче у којима нема стереотипних духова, патуљака и вила“. Његова бајка написана је 1900. године, и данас се на репертоарима позоришта за децу налази раме уз раме са „старим“ бајкама, те данашњи драмски писци на њој, као и на оним браће Грим, интервенишу не би ли освојили нове генерације публике. Те интервенције се крећу од класичне драматизације до потпуне деконструкције, све одлуке су на аутору и питање су репертоарске политике позоришта, тренутка у коме адаптација настаје и публике за коју настаје.
Џозеф Кембел, писац и предавач, провео је читав живот изучавајући светске религије, бајке, приче и митове. Тражећи заједничке чиниоце свих ових прича, Кембел је открио да постоји основни образац који се понавља, универзална прича о авантури одевена у плашт локалне културне средине и смештена у одређени временски период. Назвао га је „пут хероја“. Структура пута је једноставна: особа добије позив да пође на путовање, на путу наилази на искушења, среће учитеље, улази у битку, суочава се са својим највећим страхом и побеђује га. Свака од тих препрека, изазова и искушења, с којима се јунак мора носити, помаже му да развије таленте и вештине и да се ослободи страхова. Тако да, када дође време за кулминацију приче, односно када дође време за битку, јунак је спреман. Исто као што је писац драмске бајке спреман да се суочи с белим папиром када консултује Кембела (ово свакако важи бар за потписницу ових редова).
Најчешће употребљавана фраза када се говори о бајци је да она „учи децу о разлици између добра и зла“. Вероватно то није узалуд. Једно од најважнијих питања на која аутор мора себи да одговори приликом писања комада заснованог на бајци јесте – како види тај поларитет и ту вечиту борбу. Када одговори на то питање, основна филозофија комада је ту. Свет комада (или бар његов нацрт) постављен је. Третман добра и зла истовремено представља највећу разлику између старијих и модернијих верзија бајки и, по мом мишљењу, чини највећу вредност савремених верзија, и њихову предност у односу на старије.
У старијим верзијама, како и Бруно Бетелхајм пише, ликови нису амбивалентни. Нису истовремено и добри и зли, какви смо у стварности. Једна сестра је пуна врлина и вредна, друге две су подле и лење. Један брат је паметан, а други је глуп. Принцеза је добра, а вештица зла. Међутим, не крије ли се зло често иза насмејаног лица? У данашњем свету никад није довољно рано да се дете на то упозори. Такође, треба имати на уму да је, пре доласка у позориште, мали гледалац вероватно већ неколико пута чуо бајку коју ће гледати, па то позоришним ауторима омогућава веће нијансирање ова два пола. Међутим, то је и замка за писца комада заснованог на бајци, јер су негативни ликови увек атрактивнији за писање, а касније и глумцима за игру, па писац и глумац не смеју да дозволе скретање с основног пута. Да, вештица може бити духовита, али мора бити зла у основи. Опасна је баш зато што је духовита. Настојала сам да све „моје вештице“ буду баш такве.
Као што се радују вештицама, глумци у позориштима за децу често стрепе да ће главни јунак, који припада свету добра, бити много мање примамљив за игру. С друге стране, деца долазе у позориште спремна да се идентификују и да навијају за хероја. То пред ауторе комада ставља још већу одговорност, али и веће могућности. Зашто и добро не би имало бар неки квар? Управо тако оснажујемо и нашег малог гледаоца, шаљући му поруку да може да буде победник упркос томе што није савршен. У својој борби против зла, или на свом путу хероја, наш главни јунак одраста и сазрева, и поред неке зле вештице он побеђује и своје мане. На тај начин он је још храбрији и још је већи победник. Црвенкапа у мојој верзији победила је и вука, али и сопствену размаженост.
У многим старијим драмским бајкама принцезе су биле „трпни ликови“, свака је била „damsel in distress“ која чека принца на белом коњу и тиме решава своје проблеме. У новијим драмским бајкама, па и у оним које као аутор потписујем, принцезе су се еманциповале. Оне узимају своје животе у своје руке. Као принцеза Талија из „Успаване лепотице“, која се на крају приче не удаје за принца, већ с њим бежи у слободу, даље од дворских стега. Као Дороти из „Чаробњака из Оза“, која не чека великог и моћног Оза да јој објасни да Страшило, Лимени и Лав већ имају памет, срце и храброст, него то сама схвата. Као принцеза Нера која „свима инат тера“ из комада „Звездарски витез“ Маријане Арацки или ромска принцеза Киша из истоименог комада Јелене Поповић. Драмске ауторке су, свесно или несвесно, „пробудиле“ своје принцезе.
На крају, још једно запажање око „тамног пола“ у нашим новијим представама. Некада је победа над злом била коначна. У савременим адаптацијама често срећемо нешто измењен крај: добро такође победи, али зло не умире сасвим. Задржавајући малу резерву да ће се оно можда вратити, у неком другом облику, одлучила сам да Доротина кућа не убије Злу вештицу са истока у „Чаробњаку из Оза“ већ да је само спљеска, а да Зла вештица са запада не нестане него подетињи и тако изгуби своју моћ. И зла Вила Сивила у „Успаваној лепотици“ обећава (прети) да ће се вратити у другој бајци. Чувена порука „Живели су срећно до краја живота“ променила се у „Живели су некада срећно, некада мање срећно, баш као и ви и ја“. Таква визија приближава бајку животу, а не одузима јој ништа од њеног света пуног чаролије, због ког и јесте толико привлачна и за публику и за ствараоце.
О ауторима:
Бошко Трифуновић (1920–2004) радио је у позориштима Приштине, Крагујевца, у Савременом позоришту, Малом позоришту и Народном позоришту у Београду. Писао је песме, радио-приче, телевизијске текстове, мемоарска дела, романе, драме. Аутор је комада „Бајка о цару и пастиру“, другог најигранијег у историји Позоришта „Бошко Буха“.
Александар Поповић (1929–1996) један је од најзначајнијих и најплоднијих српских драмских писаца. За своја драмска дела освојио је многобројне награде. По поруџбини Позоришта „Бошко Буха“ написао је трилогију драмских бајки: „Пепељуга“, „Црвенкапа“ и „Снежана и седам патуљака“.
Миодраг Станисављевић (1941–2005) био је писац, песник, драматург, критичар, сатиричар, писац за децу. Први је магистрирао на Факултету драмских уметности у Београду, радом „Епика и драма“. Комади за децу су му са успехом извођени у Позоришту „Бошко Буха“. За комад „Василиса Прекрасна“ добио је Стеријину награду 1993. године.
Љубивоје Ршумовић је један од најважнијих и најпродуктивнијих писаца и песника за децу. Дела су му преведена на многе светске језике. Добитник је више домаћих и интернационалних струковних награда. Дугогодишњи управник Позоришта „Бошко Буха“ (1986–2002).
Ивана Димић, дипломирани драматург, аутор је бројних кратких прича, драма, драматизација и ТВ сценарија и романа „Арзамас“, за који је добила Нинову награду 2016. Преводи с енглеског и француског језика и ради као драматург у београдским позориштима. Била је драматург Позоришта „Бошко Буха“.
Стеван Копривица је драмски писац, драматург, сценариста, професор драматургије на Факултету драмских уметности у Београду и Факултету драмских умјетности на Цетињу. Аутор преко тридесет изведених позоришних комада, сценариста више филмова и ТВ серија. Радио као драматург у Позоришту „Бошко Буха“.
Игор Бојовић (1969–2025) био је драмски писац, драматург и сценариста. Управник Позоришта „Бошко Буха“ у Београду од 2016. до 2023. Аутор бројних драмских текстова, али пре свега важи за једног од најплоднијих и најистакнутијих домаћих драмских писаца за децу. За Позориште „Бошко Буха“ написао неколико комада, а за „Мачора у чизмама“ добио Стеријину награду 1995. године.
Тагови
