• Лични афинитет. Као клинац сам уживао у бајкама. Било је књига које сам читао јер ми је то била обавеза, а бајке су биле уживање. То уживање је остало и када сам постао редитељ. Радио сам и вечерње представе, у многим позориштима, на филму и телевизији, али ме је ово увек највише испуњавало, јер бајка даје невероватне могућности имагинације, и сценске, и музичке, и ликовне… Затим, бајка је препуна метафора. И тражи од нас да стварамо сценске метафоре, што је увек изазов. Бајка је и опора. Има елементе хорора, има саспенса, напетости… У савременим драмским комадима ствари су сведене и једноставне, у бајци је више игре и размаштавања.
• Прича. Најважнија је добро испричана прича. Ако су добро испричане, у причама препознајемо себе, своје врлине и мане, своје окружење, ситуације које су нам познате, проблеме, идентификујемо се. Велике приче у литератури, позоришту, стварају с публиком дубок и искрен однос, имају снагу да мењају своје читаоце и гледаоце. Уз помоћ прича разумемо, или покушавамо да разумемо свет око себе. А бајке су за мене баш такве приче.
• Спектакл. Поред јаке приче важан ми је визуелни утисак који оставља представа. Наше бајке су познате по раскошним сценографијама и костимима. Јака слика се урезује деци у памћење, увлачи их дубоко у свет који правимо. Ледени дворац Снежне Краљице, гусарски брод Капетана Куке, Лондонски мост у „Оливеру Твисту“. Онда костими препуни детаља који чине ликове на сцени још истинитијим.
• Музика. Наше представе су често мјузикли, наравно у условима које имамо. Мјузикл је као форма привлачан публици. Музиком помало подмићујемо публику, а акцентујемо и важне ствари у представи. То је питање стила. И велике филмске бајке које су ми увек биле привлачне памте се по сонговима који некада и превазиђу оквире филмске музике. Једна од најзначајнијих верзија „Оливера Твиста“ је мјузикл. Тешку, сурову и мучну причу лакше прогуташ уз музику. Зато смо и нашег „Оливера“ радили са елементима мјузикла. Деца лепо и лако прате причу, а остало је све што је Дикенс дао. И „Мала сирена“ Разумовске је била опора и тужна, сачуван је Андерсенов крај где се Мала Сирена претвара у морску пену. И ту смо велики простор дали музици Александра Локнера и кореографији Мојце Хорват, и тако лакше проговорили с децом и о смрти.
• Хумор. Иде уз бајку, њен је саставни део. То је опет мој афинитет, тај трагикомични кључ. Хумор не служи само да олакша него и да приближи сценска збивања животу. И најтеже животне ситуације имају хумора у себи, и то волим да тражим и у позоришту. Хумор нам значи и у овим тешким временима. Подразумева се да у таквим временима треба да будемо одговорни, али треба и да тражимо духовите тренутке, они лече. Хумор се често проналази у негативним ликовима. Њих мало и кажњавамо тиме што им се смејемо. Легендарни су ликови као Зли Патуљак у истоименој представи, радо памтим и Злоћку Олге Одановић у „Успаваној лепотици“ Љубивоја Ршумовића. И сада имамо сјајне комичарке Катарину Марковић, Андријану Оливерић, које често играју такве ликове. Добри комичари су озбиљни комичари.
• Рад с глумцима. Ту се држим оне старе: „За децу треба играти као за одрасле, само још боље.“ Деца су искренији гледаоци, више се упуштају у позоришни чин, „улазе у причу“, више верују, али више и сумњају. Замерили би сваки фалш и сваку лаж. Глумачка игра у бајкама увек мора да буде психолошки оправдана, реалистична, жестока, с пуним емотивним жаром, без обзира да ли су у питању позитивни или негативни ликови. Ни ти ликови нису увек црно-бели. Негативни, као и у животу, често имају шарма, а позитивни нису перфектни. Важна је и лакоћа у игри, шарм. Некада се инспиришемо цртаним филмом или стрипом.
• Деца на сцени. Постоје комади у којима су она неопходна, њихово присуство на сцени доприноси аутентичности, деца у публици се с њима лако идентификују. Наравно, све зависи од захтевности улоге, па се у случају да је она већа, опредељујемо за младе глумце и глумице. Најрадије и најчешће сарађујем са школом нашег глумца Ненада Ненадовића, а она је, захваљујући њему, практично при Позоришту.
• Спона с данашњим тренутком. Без обзира шта радим, да ли је то бајка или класик, да ли је за децу или није, увек тражим ту спону. Тражим је у истинитостима односа, проблема које третирамо… Избегавам насилну модернизацију, смештање приче у данашњи тренутак по сваку цену.
• Публика. Она нам је најважнија. Прво, наравно, размишљам о деци у публици. У „Бухи“ сам затекао представе великих редитеља као што су Мирослав Беловић, Паоло Мађели, Дејан Мијач, Миња Дедић, Муци Драшкић, Тимоти Бајфорд… То су биле одличне представе, амбициозне, поставиле су високе стандарде. Нису потцењивале децу. Осим тога, увек тежим да моје представе буду занимљиве и одраслима. Сећам се када је велики глумац Љуба Тадић гледао нашег „Царевог заточника“ на Стеријином позорју. После извођења ми је пришао и рекао да би много желео да игра краља у некој таквој представи. Ми правимо једну врсту породичног театра, представе у којима једнако уживају све генерације.
Аутор је стални редитељ и уметнички директор Позоришта „Бошко Буха“. У матичној кући режирао је више од четрдесет представа, од којих су многе извођене по више стотина пута.
Тагови
